Sashin blog

…jos jedna od zivotnih faza…

Poucne price

PRICA O DVA VUKA

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu zivotnu istinu.
U dusi svakog soveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U dusi svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, zaljenje, pohlepu, aroganciju, samosazaljenje, krivicu, greh, srdzbu, inferiornost, laz, lazni ponos, egoizam…
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono sto pruza uzitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdacnost, darezljivost, istinu, saoosecanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeskom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga vise hranis…

OSECANJA

Jednom davno su se sva ljudska osecanja i svi ljudski kvaliteti nasli na jednom sakrivenom mestu na Zemlji. Kada je Dosada zevnula po treci put, Ludost je, uvek tako luda, predlozila : “ Hajde da se igramo zmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecanjima.“ Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati zapitala : “ Zmurke? Kakva je to igra?““ To je jedna igra „, zapocela je da objasnjava Ludost, “ u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. “ Kada zavrsim sa brojenjem, polazim u potragu i koga zadnjeg pronadjem taj je pobednik.

Entuzijazam je zaigrao, pratilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.

Ali nisu svi htjeli da se igraju. Istina je bila protiv sakrivanja, a i zasto bi se sakrivala ? Ionako je uvek na kraju svi pronadju.

Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj koji se setio da predlozi igru.

Oprez nije hteo da rizikuje.

“ Jedan, dva, tri… “ pocela je da broji Ludost.

Prva se sakrila Lenjost koja se, kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu.

Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senu Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta.

Velikodusnost nikako nije mogla da odluci gde da se sakrije jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja.

Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je provirila kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mjesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra.

Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe. Laz se sakrila na kraju duge ( laze, bila je na dnu okeana ), a Pozuda i Strast u krateru vulkana.

Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije vazno. Kada je Ludost izbrojala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skrovise jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima.

“ Milion „, zavikala je Ludost i zapocela svoju potragu.

Prvu je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja o teologiji sa Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha. Slucajno se i tu nasla Zavist i naravno Uspeh, a Sebicnost nije trebalo ni traziti. Sama je izletela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja Ludost je ozednela i tako u kristalnom jezeru pronasala Lepotu.

Sa Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala da sedi na obliznjem kamenu.

Tako je Ludost malo po malo, pronasla gotovo sve.

Talenat u zlatnom klasju zita, Teskobu u izgoreloj travi, Laz na kraju duge ( laze, bila je na dnu okeana ), a Zaborav je zaboravio da su se uopste igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigdje da pronadje. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada se vec razbesnela, ugledala je ruzicnjak. Zasla je medju ruze, uzela suvu granu, i besna i iznemogla, pocela da udara po predivnim ruzinim pupoljcima.

Odjednom se zacu bolan krik. Ruzino trnje izgrebalo je Ljubavi oci. Ludost nije znala sta da radi.

Pronasla je Pobedu, osecaj nad osecajima, ali Ljubav je ostala slepa.

Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju odlucila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj.

Od tada je Ljubav pobednik nad osecajima, ali je ostala slepa, a Ludost je uvek prati.

POSTOJI LI ZLO?

Univerzitetski profesor postavio je svojim studentima ovo pitanje:

Je li Bog stvorio sve sto postoji??

Jedan student mu je smelo odgovorio: Da, Bog je stvorio sve sto postoji!?

Bog je sve stvorio? upita profesor jos jednom.

Da, profesore? odgovori student.

Profesor ce zatim: Ako je Bog stvorio sve, onda je stvorio i zlo.

Buduci da zlo postoji a uzevsi u obzir princip da nas odredjuje ono sto radimo, onda je i Bog zao!?

Student je ostao cutke, a profesor je pun sebe konstatovao kako je jos jednom dokazao da je ono sto hriscani veruju zapravo mit.

Drugi je student podigao ruku i pitao profesora sme li ga nesto pitati.

Naravno, odgovori profesor.

Student ustade i rece: Profesore, postoji li hladnoca?

Kakvo je to pitanje? Naravno da postoji. Zar ti nikad nije bilo hladno?

Studenti su se zakikotali na kolegino pitanje.

Mladic je odgovorio: Zapravo profesore, hladnoca ne postoji. Prema

zakonima fizike, ono sto mi smatramo hladnocom u stvarnosti je

odsustvo toplote. Svako telo ili objekt prema proucavanju ima ili prenosi energiju, a toplota je ono sto cini da telo ima ili prenosi energiju. Apsolutna nula znaci potpunu odsutnost toplote. Sve stvari postanu inertne i nesposobne za reakciju na toj temperaturi. Hladnoca ne postoji. Mi smo stvorili tu rec da opisemo kako se osecamo ako nemamo toplotu. Student nastavi sa pitanjima:  Profesore, postoji li tama??

Profesor odgovori: Naravno da postoji…

Student ce na to: Opet niste u pravu profesore…. ni tama ne postoji. Tama je u stvarnosti samo odsustvo svetla. Svetlo mozemo proucavati, ali tamu ne. Zapravo, mozemo se posluziti Newtonovom prizmom da pretvorimo belo svetlo u mnoge boje i proucavati razlicite duzine svetlosnih talasa za svaku boju. Ne mozemo meriti tamu. Najobicniji zrak svetla moze prodreti u svet tame i prosvetliti je. Kako mozete znati koliko je odredjeni prostor mracan? Merite kolicinu prisutnog svetla. Nije li ovo tacno? Tama je pojam koji ljudi koriste da opisu sta se dogadja kada nema svetla….

Na kraju, mladic upita: Profesore, postoji li zlo?

Sad vec pomalo nesiguran, profesor odgovori: Naravno,kao sto sam vec rekao. Vidimo zlo svaki dan. Najcesce u svakodnevnim primerima covekove necovecnosti prema drugim ljudima… u zlocinima i nasilju sirom sveta. Ove manifestacije nisu nista drugo nego zlo.

Na to ce student: Profesore, zlo ne postoji, ili barem ne postoji po sebi. Zlo je jednostavno odsustvo Boga. Bas kao i tama i hladnoca, to je pojam koji su ljudi stvorili da opisu odsutnost Boga. Bog nije stvorio zlo. Zlo nije poput vere i ljubavi, koje postoje bas kao sto postoje svetlo i toplota. Zlo je posledica onog sto se dogodi kada u covekovom srcu ne postoji Bozja ljubav. Bas poput hladnoce koju dozivljavamo u odsustvu toplote, ili poput tame koja se dogadja kada nema svetla.

Profesor je seo.

Mladic se zvao Albert Einstein

CRNA I BELA KUTIJICA

U zabitoj kineskoj provinciji ziveo je siromasni Kinez koji je ceo zivot potrosio radeci najteze poslove, a da nista do kraja nije stekao. Sve sto je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naucio ga je da cita i pise, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.
Mladic je tugovao kraj oceve postelje gledajuci ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego sto je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
“ Na zalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga.
I zapamti- dobro ih cuvaj. Kada ti jednoga dana bude tesko, nesnosno tesko u zivotu, otvori belu kutijicu. Crnu ces otvoriti onda kada ti bude jako dobro.“
Mladic je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju ciniju za hranu, stapice, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinca. Radio je najteze poslove kod gazda koji su ga izrabljivali , spavao napolju. Zimi je bio srecan ako bi ga neko primio da zanocu na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao izradjen, nesrecan i beznadan. Posle par godina takvog zivota, jos uvek je imao samo zdelu pirinca dnevno i duboke bore na licu i rukama.
Onda su dosle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opsta glad i za mladica vise nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespucima , spavao po sumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino sto je imao- zdelu za pirinac , pamucnu košulju i dva juana. Potekle su gorke suze i mladic je resio da se ubije.Sklopio je ruke, zatrazio oprostaj od neba za pretstojeci cin, i dok ih je spustao niz telo, napipao je maleni zavezljaj usiven u porub pojasa- dve kutijice nasledjene od oca. Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirincana hartija i nista vise. Razmotao je i video ocev rukopis.
Pisalo je : “ Ovo ce proci! “
Shvativsi ovo kao ocev amanet za dalje zivljenje, nije se ubio. Zaputio se ka obliznjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da procita sta pise na velikoj tabli na samom ulazu. Mladic je prisao, procitao im glasno sta pise i kolona je prosla. Prosao je i on.
Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, naseg mladica je potrazio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on cuo od seljaka koji su nedavno dosli u grad da on zna da cita i pise.
Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog staresine . Radio je tesko, ali mirnih ruku i cista srca. Ubrzo su poceli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nesto da se napise ili procita ili protumaci. Svima je izasao u susret. Strogi gradski staresina je bio pravedan covek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kuci gde je mladic poceo da zivi.
Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve vise umesto samog gradskog staresine koji je star i onemocao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kcer koju je nas mladic ozenio. Zajedno, u ljubavi , njih dvoje su rodili mnogo dece. Slozno i u ljubavi , u dvoje, uvecali su svoje bogatstvo do neslucenih razmera. Mladic je mnoge predveceri provodio ispijajuci caj u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajuci sa svojom voljenom ili uceci svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, citajuci Konficija i prvi put u zivotu je bio savrseno srecan.
Jedne takve predveceri, setio se celog svog zivota koji je prohodao od najgore bede do kompletne srece. Setio se svih svojih ocaja, svoje zelje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao.
Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirincanog papira. Razmotao je, a na njemu je ocevim rukopisom bilo zapisano:
“ I ovo ce proci.“

2 komentara »

  1. bez komentara.kompliment i dobra procena,izbor sto svakom svesnom ljudskom umu pomaze da shvati smiso zivota i vrednosti svakog dana sto provodimo na planeti zvana ZEMLJA,mnoge knjige su ispisane sa porukom da je umece znati ziveti,medjutim bez hrabrosti da osetit zivot i bez osecaja da zivot nesebicno delite sa drugim,nema ni istinitog saosecanja vrednosti zivota.Ziveti zivot neprotkan osecajima,…..bas kao i u prici ce PROCI,

    Komentar od vesna | 24. oktobar 2011. | Odgovor

    • Tako je Vesna….treba znati ziveti. Kako je moja baba govorila: zivi se sada i ovde – nauci da zivis, a ne da trosis dane zivota.

      Komentar od Aleksandra | 28. oktobar 2011. | Odgovor


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: