Sashin blog

…jos jedna od zivotnih faza…

Ipak je zivot – zivot

Procitavsi u vestima naslov „Društvo nalazi opravdanje za nasilnike“, digla mi se kosa na glavi. Jos jedna diskusija na temu „zene su tudje vlasnistvo“ i u neku ruku opravdanje balkanaca koji umlacuju majke soje decice, ne zato sto su nenormalni, vec zato sto su isprovocirani. A provokacija moze doci od sefa na poslu, pa sve do jadnika u autobusu koji se usudio da se slucajno zakaslje.

Zapravo, nasi Balkanci su jadni, slabih zivaca, pa bi mozda trebali da im istolerisemo pizdarije koje prave.

Pre neki dan je prijateljicin muz izjavio kako su se „vremena promenila“…eto na primer, sve mi nerto kao kukamo, a „ona tamo“ je u brak usla bez gaca, a izasla sa 120.000 evrica. Ne rece sa koliko je njen muz usao u brak i sa koliko je on izasao. Znam ih bar petoricu koji su od love zaradjene u bracnoj zajednici kupili svasta nesto, ali ne na svoje ime… Na tatu, mamu, sestru, brata… samo da ne mora ne-daj-Boze-jednog-dana da deli sa majkom svojih kindera. Sta uostalom te zene zahtevaju uopste? Pa ne mlate ih oni zao sto zele, nego zato sto moraju… One izazivaju… „Sta me gledas TAKO“ – tras… ili zato sto se osecaju ugrozenima – to mu dodje kao samoodbrana. Zato sto smatraju da ce ih na taj nacin prevaspitati – batina je iz raja izasla.

Komsije cute, jer – ko zna da li ce imati probleme ako progoore… Malo ce pojacati muziku dok jadnica iza zida vristi, a fini komsija urla na nju i bice im mirna saest. Ako se slucajno desi da neko nekoga ubije, onda ce izjaviti „ma znao sam ja to…“
Svi – pocev od zakonodavaca (koji su uveli smesno male kazne za nasilnike), pa sve do citalaca (koji ce vest o nasilju naci u novinama), ce naci kojekakva opravdanja za nasilnika. Prvo i najjednostavnije je trenutna kriza. Ljudi ostaju bez posla, ugrozena im je materijalna egzistencija, nezaposlenost je premasila sve granice, pa nije cudo sto su svi mentalno skrenuli. Sve je vise vesti o sakacenju, ubistvima, maltretiranjima… Prodavac je na pijaci osakatio je lika pored sebe, jer je smatrao da mu ugrozava egzistenciju prodajom robe po nizim cenama… Unuk je ubio babu… Otac majku… Sin oca… Ne postoji vise prag tolerancije. Pocev od ulaska u javni prevoz, zivci pocinju da se zatezu.

I onda je sasvim normalno da tako iznerviran, jadan, Balkanac dodje kuci i sa rata umlati onu jadnicu koju je nekada doveo pred oltar. I svi cute. Da li zato sto i oni umlacuju soje zene, ili ih jednostavno boli dupe, nije ni bitno. Ovde se nasilnici amnestiraju, jer su „ocevi porodice“. Steta da sede u zatvoru, pa da deca rastu bez oceva koji ce da ih hrane.
Nasi strucnjaci kazu: „Za nasilje je  potrebno dvoje“, a onda opravdaju onog jednog – nasilnika. Za ono drugo – zenu, nema opravdanja. Izazvala je, pa neka trpi i cuti. I neka se ne usudi dalje da izaziva, jer moze da kojim slucajem ostane bez glave, a ne samo osakacena.

I zato, drage moje zene, budite tihe. Nemojte da uznemiravate komsiluk, pa da posle budu u neprijatnoj situaciji… Nemojte da dovodite jadnog idiota od supruga u poziciju da mora da se bruka po sudu, a onda kao „nevin“ da se vrati kuci i najebe vam se mile majke. A ako vam je bas tesko da cutite, onda bezite glavom bez obzira. Roditeljska kuca, sigurna kuca… bilo koja kuca… Jeste da je tesko ali je sigurno. Ipak je zivot – zivot.
0d5a7eeddf96556d92ce95037a811d82

10. marta 2013. Posted by | Svet oko nas | , , , , , , , | 1 komentar

Zlo u meni

  Uradila sam nesto neoprostivo….glupo….nisko…..uzasno…. A nisam htela, casna rec…. Nisam imala nameru…nisam mislila…nisam…. Jbg… mogu sada da se vadim koliko hocu – steta je ucinjena! Nikada mi ne bi palo na pamet da nekoga ponizim…. da uvredim meni dragu osobu, a eto… uradih… ali…. znam, znam…nema „ali“...

Lepo sam otisla kod njega posle posla… lepo me je sacekao sa spremljenim ruckom – kao i uvek uostalom kada odem…. Ja laprdam… on upija sve moje reci…. prati svaki moj pokret… smeska se mojim gestikulacijama… posmatra me pazljivo…. brizno…. nezno… pokroviteljski…. Tu i tamo ubaci koje podpitanje, a ja mu docaravam sva svoja raspolozenja tokom dana… prepricavam sve sto mi se izdesavalo…cak i najbeznacajnije stvari, jer znam koliko ga sve u vezi mene interesuje. Posle rucka idem da malo dremnem…. Odlasci kod njega su jedini dani kada mogu da odremam sat – dva posle rucka. Boravak kod njega je jedino vreme kada se osetim kao dete o kome neko brine….a ne mogu da kazem da mi to ne prija. Naravno da mi povremeno dosadi, pa onda trazim da promeni svoje ponasanje….da bude malo „klasicni muskarac“. Ali…danas sam preterala….Bila sam prava kucka. Kada sam sebe pogledala sa drugog kraja sobe, videla sam idiota koji se izivljava na nekome ko to ne zasluzuje.

I bila sam ljuta na sebe…. nazivala sebe kojekakvim imenima, ali i dalje sam terala isto… zlikovac… kao da me je neka nevidljiva sila primoravala da radim nesto sto ne zelim…. Mracni deo mene?? Ne znam !!! Zasto su zene tako proklete? Uvek nam nesto smeta. Kada je „macho man“ , onda smeta sto nije nezan i pazljiv…. Kada je nezan, onda je „mlakonja“ (da ne upotrebim onaj drugi izraz kojim se naziva zenski polni organ). I definitivno umemo da budemo kucke… zlobni kreteni… bestije… Ne kazem da nekada ne zasluzuju, ali, ne svi i ne uvek…. Eto… ja sam coveka kinjila samo tako, a uopste nije zasluzio…. jednostavno su mi samo dosle bube… Sve je on to podneo stoicki…. Kao roditelj koji trpi hirovito dete, ali istolerise, jer je dete njegovo…. A onda sam izvaljala glupost…prosula budalastinu…. „Da li moras uvek da budes tako prokleto dobar i pazljiv? Da li moras uvek da budes tako snishodljiv i trpljiv? Da li moras uvek da budes kao otirac za noge….ne samo moje – i tudje? Zasto…“

Nisam stigla da zavrsim sva sranja koja sam pocela da bljujem, jer me je prekinuo sa par reci….“Jer te volim !“ Naravno da sam ucutala momentalno…. Naravno da sam se trudila da „ispeglam“ sve gadosti koje sam mu rekla… Naravno da sam se posle preispitivala satima…. Naravno da sam se osecala kao najveci dronjak na ovom svetu… najveca krpa…dno dna…. Naravno da sam dosla do porazavajuceg zakljucka da ga ne volim dovoljno… bar ne onoliko koliko bi trebalo i koliko je zasluzio ( kao da to nisam znala do sada) ….Naravno da to ne mogu da mu kazem tek tako…. Naravno da nemam pojma kako da zavrsim „pricu“ sa njim, a da ga ne povredim … I naravno da cu to mozda opet da uradim… sigurno ne ovako drasticno, ali…. znam da cu ga opet povrediti…. A on? On ce verovatno sve to trpeti do odredjene granice, a onda ce samo jednog dana „puci“…. Znam da ce mi onda biti zao…da cu tada JA biti povredjena a da cu zatim njega kriviti za to… da nekoga volis do odredjene granice i na neki nacin prastas do odredjene granice… Zasto ja kog djavola pokusavam da vidim gde su te granice? Zasto se iko od nas uporno trudi da pomeri one maksimume trpljenja vise nego sto je to moguce? Zasto nam nikada nije dovoljno to sto dobijamo? U vezama… na poslu…. u prijateljstvu…. uvek i svuda….Vrag bi ga znao….

1. decembra 2009. Posted by | Nesto licno | , , | 5 komentara