Sashin blog

…jos jedna od zivotnih faza…

Cosmopolitan

Google, moj dragi prijatelj me je danas odveo u nekom potpuno neplaniranom smeru. Nikada ne citam Cosmopolitan, a posebno ne savete za „Popravljanje svoje veze“, „Bolje dozivljavanje orgazma“, „5 najboljih poza“, „Poze za jutarnji sex“… da ne nabrajam. Tu je takav spisak naslova da sam krenula da se cerekam vec posle treceg. Onda nisam mogla da izdrzim da sa koleginicom ne podelim svoje raspolozenje, pa sam nabola sledeci clanak, sa naslovom: „4 tipa frajera sa kojima ne treba ici na pice“.
1. Adrenalinski zavisnik… Navedeno da zivi 300 na sat (a ko ne zivi)? Savet kako mu podici adrenalin: pozovite ga na paraglajding (!?) ili neki drugi ekstremni sport. Bungee jump? Ma daaaj. Ne znam koja devojka tako zamislja sudar.
2. Ugladjen mamin sin. Pa svi su oni mamini sinovi. (Ljubi ih majka). Tesko da se ovde misli na nekog edipovca. Sta sa njim? Kao – provodi mnogo vremena ispred ogledala i u kupatilu. E jok, nego nadjite nekog sa kojim ne bi mogli bez gas maske!
3. Operativac  Ma nee… Najbolje da je pasivan i nista ne radi. Kolkiko je meni poznato, zene vole preduzimljive muskarce koji zavrsavaju sve sto su zapoceli.
4. Radoholicar  Kao, sedi stalno na poslu, pa je to mana (?!) Pa zaboga, sreca je da ima posao. Danas ako hoces ozbiljo da radis i da zaradis, moras da provodis mnogo vremena na poslu.
Pokusala sam da nadjem 5. pa 6. ili dalje, ali nema. A gde su umobolnici? Manijaci? Agresivci? Izgleda da sa njima moze da se izadje na pice.
I sta? Sa kim onda treba izaci? Skrenite iza prvog coska i pokupite nekog jadnika sa stepenista. Definitivno nece pripadati ni jednoj vrsti od ove cetiri. A i bice presrecan da ga odvedete na pice.

Sledeci naslov: „Otkrijete sve njegove tajne uz profi detektivske savete“
Auuu… Koja je tu spijunaza. Kao iz nekog filma. Pocev od preturanja po dzepovima, do istrage hard diska na compu.
Kao prva tacka je „Ako mu stan deluje uredno, ali je kada prljava…“ pa onda navodi da je to definitivni dokaz da je „neko“ bio i tusirao se – savet: proveriti slivnik, da li ima dugih dlaka (!!!) Pa jebo gaaa! Prvo, da nesto zakljucimo. 95% zena posle tusiranja opere kadu. Kao drugo… PRCKATI PO SLIVNIKU ?!?
Sledeci savet je: pretraziti „gomilicu“ na stolu, gde prazni sadrzaj iz dzepova. Proveriti vizitkarte, jer ukazuju sa kim se sretao, tj da li je poslovni ili svalerski sastanak. Ma daa… sigurno mu je svalerka dala vizitkartu. Hohoho!
Onda savet da mu se povade svi carsavi, odeca, donji ves, (nisam naisla na carape), a onda da kao pas sve to iznjuskate, da slucajno nema nekog „cudnog mirisa“.
Onda dolazi na red njegovo vozilo… Opisano je kao ulazak i pretraga mesta zlocina, gde ste vi vrhunski foreznicar. Kod danasnjih momaka tesko da cete naci neko djubre u kolima. Nisam bas ponosna na to, ali, mojim kolegama su mnogo cistija vozila nego meni. Da nadjete „cudne adrese na papiricima“, „cd sa muzikom koju ne slusa, zaturen ispod sedista“ ili zenski karmin, nema teorije. Ocekivala sam neku dublju analizu boje karmina (ako bi kojim slucajem bio pronadjen), ali sam se razocarala. Ni slova. Vec sam u glavi imala sliku histericne cure koja mahnito pretrazuje auto, sa spremnom celofanskom kesicom za dokazni materijal. Psihoticno!
Da ne pominjem da su onda dosli na red rokovnik, pa kanta za djubre i na kraju kompjuter gde treba pregledati history.
Mislim…sta reci.
Palo mi je na pamet da bi trebalo izbaciti neki calanak za muskarce sa naslovom „Sa kim ne treba izlaziti“, a onda navesti kao prvu i jedinu tacku: devojke koje citaju Cosmopolitan.

Advertisements

3. oktobra 2012. Posted by | Nesto licno | 1 komentar

Grlom u jagode

Te davne 1966 godine, predsednik Tito je svecano pustio u rad  HE Bajina Basta, najveci objekat na Drini. Indira Gandi je postala premijer Indije. Umrli su Grigor Vitez, Walt Disney i  Buster Keaton.  Nasa Nikica Marinovic je u Londonu proglasena najlepšom Evropljankom i drugom pratiljom mis sveta. Prokopane su cele Terazije.  Odigrano je finale Kupa sampiona u Briselu: Real Madrid je dobio Partizan sa 2:1. Stampan prvi broj lista „Tempo“, najstarijeg sportskog magazina na Balkanu. Otvoren je prvi butik u Beogradu, „Eva“. Na Evropskom prvenstvu u atletici u Budimpesti, Vera Nikolic je osvojila zlatnu medalju na 800m. Sa Svetskog prvenstva u gimnastici u Dortmundu, Miroslav Cerar je doneo zlato, a Stevan Horvat sa Svetskog prvenstva u rvanju u Ohaju.
Osnovana je Matematicka gimnazija u Beogradu. Film „Moje pjesme, moji snovi“ je dobio  Oskara. Venera 3 se srušila na Veneru i to je prva letelica koja je dotakla drugu planetu. Izasao je Prvi broj casopisa „Džuboks“.
Sirom SAD se demonstriralo protiv rata u Vijetnamu. Sreli se John Lennon i Yoko Ono, a posle toga je usledio poslednji komercijalni zivi koncert The Beatles-a  odrzan u San Franciscu.

A ja… ja sam krenula u prvi razred i zakoracila u sistem iz koga vise nikada necu istupiti, bas kao sto nisu ni moji roditelji. A onda, bas kao i oni, gledati pomirljivo na zivot koji nas sve sigurnije pretice,  naprosto zato sto nam nista dtugo i nije preostalo.

U Beogradu je te godine osvanuo suncan i topao prvi septembar a ja sam, sestogodišnja devojcica, posla u prvi razred. Uredno pocesljana, sa repicem na vrh glave, bila sam ponosna na svoje nove  lakovane cipelice i belu haljinicu. U novoj skolskoj torbi su se nalazili lastis za preskakanje i kreda za crtanje skolice, a u glavi milijardu decijih misli….

Ne samo roditelji, nego i baba i deda su verovali da sam ja nesto posebno i da to „nesto“ sto se u meni nalazi treba sto pre staviti u pogon. Cisto da se ne trosi vreme. Ukrali su mi godinu dana najdragocenijeg i najslobodnijeg dela detinjstva, sobzirom da su me upisali godinu dana ranije u skolu. Ne bih smela da se zalim, jer je to bilo iz najbolje namere i uz moju zelju i saglasnost koja se ogledala u svakodnevnom urlanju: „Hocu i ja u skolu!“ Gospode, kako sam bila tupava! Sta mi je i trebalo da naucim da citam i pisem pre vremena? Posle sam se prilicno dosadjivala u skoli.
A onda sam upoznala Nebojsu, koji je isao samnom u razred, i zaljubila se na neki treci, cetvrti pogled. … Nikada necu zaboraviti plisanu kucu koju sam od njega dobila za rodjendan i bonbonjeru u obliku srca.
Odmah sam shvatila da i on gaji odredjene emocije prema meni, posto me nikada u igri kauboja i indijanaca, koja se svodila na obicnu jurnjavu, nije „upucao“. Uvek je bio kauboj, a ja indijanac, i uvek je bas mene „ostavljao u zivotu“, da prenesem svom crvenom narodu poruku belaca iz doline. Posle skole smo zajedno trcali na kolace kod Hase, naseg drugara iz razreda, ciji je tata drzao poslasticarnicu u Carice Milice. I danas stoji tamo ta poslasticarnica. Godinama sam odlazila u SDK kod Tanjuga, prolazila pored skole i poslasticarnice i cvilela u sebi zbog vremena koje prolazi sve brze i brze.
Medutim, svu sentimentalnost na stranu, zaista je tesko ne primetiti koliko se svet u kome danas zivimo potpuno razlikuje od tadašnjeg. Moja skola se vise ne zove onako kako se zvala nekada, mada, i toliko toga drugog se ne zove vise onako kako se zvalo nekada pa nikom nista. Jedno je, ipak, i dalje isto. Pocetak septembra bio je, jeste i ostace zauvek vreme za pocetak nove skolske godine. Ove 2012. godine, doduse, ona je, iz razumljivih razloga i na sveopstu radost, pocela u ponedeljak treceg septembra. U Srbiji je ove godine, oko 900.000 djaka krenulo u skole. Unija sindikata prosvetnih radnika iskoristila je taj dan za svoj jednodnevni strajk upozorenja kom se odazvalo 200 od ukupno 700 skola u kojima taj sindikat ima svoje clanstvo. Namera im je bila da ukazu na katastrofalno stanje u srpskoj prosveti i los materijalni položaj prosvetnih radnika.
Alarmantno je odjeknula i vest da ove godine u Srbiji ima 73.000 prvaka, hiljadu manje nego prosle godine. U protekloj deceniji ukupan broj prvaka smanjio se za citavih 10.000, bolna posledica bele kuge koja vec dugo vlada u Srbiji.

Pa ipak, uprkos svemu, skola je pocela jer skola naprosto mora da pocne. Ima neceg umirujuceg ali ujedno i zastrasujuceg u tome. Neki novi klinci su juce, kao i mi nekada, krenuli u skolu i popeli se na ringispil, sa koga vise nikada nece sici. Bas kao što i mi nismo i jos uvek se vrtimo besomucno u krug.
A znamo veoma dobro sta ih sada ceka. Posle osnovne skole ide srednja, pa onda dalje obrazovanje ili posao. Bar nema vise one uzasne vojne obaveze. Negde u hodu ce valjda upoznati neku srodnu dusu ili ce im se barem tako uciniti. Neki mozda i nece, ali to sada nije ni vazno. Pozenice se, dobice decu, otprilike u isto vreme dobice i nepovoljne dugorocne kredite koje ce otplacivati pola zivota i koji ce ih uterati u pakao. Morace naporno da rade kako bi nekako namirili sve nepravedno visoke troskove, a njihova ljubav ce se vremenom istrositi. Vise nece biti ono sto je bila nekada. Razvesce se ili nece,  jedva ce trepnuti okom a vec ce i njihova deca krenuti u skolu.
Pa ce onda proci još nešto vremena pa ce i deca njihove dece krenuti u skolu. A oni ce gledati pomirljivo na zivot koji ih sve sigurnije pretice, naprosto zato sto im nista drugo i nije preostalo.

Neki novi klinci su ovih dana krenuli u prvi razred. Poželimo im zato dobrodošlicu u nas svet. I mnogo, mnogo srece.

24. septembra 2012. Posted by | Nesto licno | 1 komentar

Prevara – nase drugo „ja“

Vise puta mi je baba govorila: ne osudjuj druge – nikada ne znas sta moze da ti se desi sutra, pa da se i ti nadjes u takvoj situaciji. Boze, koliko je ta zena bila mudra!
S’obzirom da se moj brak raspao zbog cudnog shvatanja dragog mi supruga, da moze da se svrcka levo desno, pomislila sam: da li bih ja mogla da se svrckam levo desno?

U periodu razilaska su mi bili krivi svi zivi… i on i ona… ona mije bila nekako “posebno kriva”, posebno jer je bila moja drugarica i to dobra (bar sam tada tako mislila)… krivi su mi bili i njeni roditelji sto su je rodili, njeno selo odakle je dosla, njena skola i profesori, komsije…ma, svi su mi bili krivi. Razmisljala sam i o tome koliko ima moje krivice. Kako sam bila emotivni ovisnik o njemu, trudila sam se na sve moguce nacine da ne postanem jedna od onih zena , koje, kada se udaju, zaborave da su ikada bile zene, negovane, provokativne….zenstvene… Danima sam mucila sebe snimajuci filmove u glavi gde sam, naravno, ja glavna junakinja, a ona negativac i gde je srecem na ulici i treskam o beton (sobzirom da bi mi moja konstitucija u odnosu na njenu to omogucila). Gospode kako sam bila agresivna u tom periodu! A onda sam je makla sa svog horizonta i smestila je u grupu „totalno nebitnih ljudi“. Lagano je i iz te grupe nestala, tako da….kako ono bese njeno ime?? Onda sam svoje negativne misli fokusirala na njega. Znam, znam da nije lepo nekome zeleti zlo…nije hriscanski…. znam da bih trebala da budem iznad toga…. znam da ..sve znam, a opet…

Elem, zasto sam sve ovo pocela? Moja prijateljica …dobra prijateljica, koja je u grupi „bitnih ljudi“, posle mucnog razvoda je jedno duze vreme bila u depresiji… dubokoj depresiji… ultra-mega-hiper depresiji….mislim – umalo da se samoubije. Jedno vreme se bacila i na alkohol, ali…
Isla je kod psihitja, radila na sebi (i radili su na njoj) i dosla je malo sebi. Jbg – neki od nas to teze prebole, a neki lakse. Nakon svega toga, jedna od najcescih izjava je bila: JA TO NIKADA NE BIH URADILA DRUGOJ ZENI!! Pa ok… slazem se sa time. Ne kazem sada da treba da postoji neko „svetsko udruzenje zena“ gde ce medjusobno voditi racuna jedna o drugoj, saosecati sa svojim klubskim drugaricama, ali stvarno sam ubedjena da treba postojati neki, da kazem, kodeks ponasanja. Duboko verujem u ono „ne cini drugima ono sto ne zelis da tebi bude ucinjeno“. Slozila sam se sa njom 100% ! A onda je jednoga dana dosla i izvaljala: „Jaaoooo, sto je fiiin….jaooo sto je dobar…jao sto je zgodan…..jaooo kakav seeex“ !!!!

Samo sam treptala i cekala nastavak…. Idilicna prica… emocije…i hemija i fizika…. u cemu je kvaka?? „Jbg – ozenjen je“! …Trep! (to je moj trep)…. A njen odgovor na sve je: „Ko joj je kriv kada ne moze da ga zadrzi pored sebe ! Nisam ja kriva!! Da nisam ja. bila bi neka druga“… i jos kojekakva sranja…

Dok smo u mojoj dnevnoj sobi pijuckale kafu, posmatrala sam je…. Kada li mi je promakla njena transformacija? Izgledala je kao beskrupulozna zena koja zna sta hoce … To bi mi se svidjalo da nije u pitanju – to sto jeste. Pominjala je njegov razvod i …ne znam vise sta jos…
“ Da li si svesna da ces mozda neku drugu zenu dovesti u ono stanje u kome si sama bila? Da li si svesna da radis upravo ono sto je tebi uradjeno i apsolutno nemas grizu savesti“?
„Pa….. nisam ja kriva ako ona to ne moze da svari…. nisam ja kriva sto ona nije umela da ga zadrzi… nisam ja kriva ako ona ne ume da se izbori sa nekim stvarima…“
Pokusavala sam da joj objasnim da je upravo opisala sebe iz „nekog perioda“, ali… dzabe…

Druzimo se i dalje, ali… izbegavam pricu o njenom emotivnom zivotu. I opet razmisljam o tome da li sam JA kriva sto nisam umela da ga zadrzim? Da li je ta zena kriva? Da li bih ja to uradila? I ranije, a i sada sam sigurna da ne bih, ali…. zasto onda druge to rade? Zar mora uvek da bude ono: „dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“? Zar nam je nasa trenutna sreca toliko bitnija od necije tudje nesrece za koju smo sami odgovorni? Ili ja jos uvek isuvise verujem u neke stvari … u neku dobrotu, postenje i fer-play kod ljudi? Ko zna…

29. maja 2010. Posted by | Nesto licno | , | 13 komentara

Jedan osmeh resava sve

Moje starije dete je za rodjendan pre mesec dana dobila ljubimca…. Ne znam da li mogu da kazem “kucnog”, ali, s’obzirom da je u kuci, znaci da je kucni. To dovodi do sledeceg pitanja: ako imas slona u kuci, da li je i on “kucni” ljubimac…. Hajde da ne sirim temu. Elem…da – nisam rekla : ljubimac je Zika – mish…. Pazi – GLODAR ! U prvom trenutku sam bila zgrozena…. Onda sam ga pogledala, onako malog (valjda beba mish), sarenog, (crno belog-kao mala krava), pa sam opet bila zgrozena. Vec posle nekog perioda sam se koliko-toliko navikla na njega, ali… i dalje sam zgrozena. Nekako sam mislila da ce ta moja “zgrozenost” da prodje, medjutim – nikako. A onda mu je Jovana kupila kavez-dupleks. Ima vecu kvadraturu u odnosu na svoju masu od mene. Hajde, ok dupleks, nego… U sklopu kaveza je onaj idiotski tocak po kome Zika jurca i valjda misli da moze da stigne negde.

E, sada… problem je sto Zika pocinje da trci obavezno posle ponoci, a tocak drchi kada se okrece. U pocetku sam mislila da neko napolju nesto vuce, lupa, drnda, ali jok! Onda sam pratila cime se hrani mis, jer trci kao drogiran. I shvatila sam da je on moj neprijatelj. NAMERNO ceka da zaspim da bi poceo da jurca! Probala sam da ga izbacim na terasu, ali se volsebno opet stvori unutra…jbg, koje god dete da dodje, unese ga. Malo me je sramota da priznam da ne mogu da spavam zbog misha ali, tako je. Bicu tvrdog srca – Zika ce da leti !

I tako, posto se nisam bas naspavala, izlazim jutros kao zombi iz stana i….i…. Vrisnula sam na sred hodnika ..(zenstveno ..zastrasujuce…birajuci reci)…” JEBEM VAM MAJKU KOMSIJSKU LOPOVSKU!!!”

Vec treci put mi kradu cvece ispred vrata! S’obzirom da sam od jutros uzasno isfrustrirana, besna, nervozna, bespomocna…. nisam nista drugo mogla do da doticnom komsiluku ostavim nesto napismeno. To “napismeno” je bilo nesto u fazonu: u zgradi zive neki koji bi mogli malo da se kultivisu i nauce nacinu ponasanja u ovom nasem gradu – dajem besplatne casove i savete, pa svratite…. mozda i dobijete neku biljku :p Zar je potrebno nekome objasnjavati da biljka, iako mi je ispred vrata …MOJIH VRATA… nije “zajednicka imovina” . Bez obzira sto je posle mozda paze, cuvaju, zalivaju i tako to, ipak je to MOJEEE!! Sve u svemu, resila sam da nesto uradim…jos ne znam tacno sta, ali – smislicu!! Jbg – nemam pored sebe muskarca koji bi se borio za moja (i naravno svoja) prava, jer ja ovako jadna… nezasticena… slabasna zena… ne znam kako da izadjem na kraj sa svim strahotama, problemima, uzasima i ostalim sranjima koje nosi “soliranje”. Preterujem? Paaa…mozda malo 🙂 Medjutim, evo primera: onomad (ima desetak dana) na parkingu ispred firme lepo ja vozim Yugisu trazeci mesto za parking i vidim na nekoliko metara ispred sebe lika koji je stao da izbaci iz kola zensko stvorenje. Stanem ja regularno…bez zurbe… bez frke… cekam… Zenska je izasla i krenula svojim putem, a on je lagano krenuo napred. Naravno, ja krenem za njim, jer, apsolutno nema svrhe da stojim na sred ulice i cekam da prodje radno vreme. Elem… spodoba je zakocila, (zakocila i ja) a onda je ….krenuo u rikverc !! Uvek sam zelela da Yugisa ima neku malo snazniju sirenu – kao brodsku, na primer, medjutim, ova sirena ima vise prizvuk krave koja muche ( i to bolesne krave), tako da bez obzira sto sam ja histericno lupala po sireni, volanu, a i drala se usput kao magarac, spodoba me je tresnula. Ja izlecem iz kola uz glasno negodovanje (prevod: &*^^*#@%%^&), na sta mi on kaze: “Sto me pratis”? Trepcem i ne verujem! Valjda je shvatio kakvu je glupost izvaljao, pa je dodao: “Nisam te video”! Na moje: “I sta sada? Polomljena maska…bla bla…”, on je rekao ..on je rekao… (dize mi se pritisak i kada se setim)… “NIJE TO NISTA – IONAKO, VIDI NA STA LICI AUTO” …JBT!!!! Kao da mi je stavio prst u oko! Jeste da Yugisa ne izgleda bas najbolje – u najmanju ruku kao da sam ga izvadila sa otpada i okacila mu jelkicu da bi bolje izgledao, ali – STA TO NJEGA BRIGA!!

Dok sam se spremala da ga bacim na travnjak i pocnem da gazim, videla sam krajickom oka kako njegova cerka (ona riba sto je bila u kolima) dotrcava jelenskim skokovima…. Bilo je ocito da se uplasila za oca. Boga mi, da sam na njenom mestu, i ja bih! Uz gomilu reci od kojih polovinu nisam razumela, shvatila sam da zna mog direktora i da ce ona to da sredi…sluzbeni auto… bla bla…. Naravno, disa je otkacio i sve je ostalo kako jeste. Zasto sam ovo ispricala? Pa ovako: da imam pored sebe neko musko ne bih morala ja da se derem onoliko! A i mozda bi se doticni “gospodin” vise uplasio nekog muskarca. Ovako sam ostala ko pokisla kokoska sa polomljenom maskom. I opet se vracam na ono sto mi je rekla koleginica relativno skoro. Ujutru sam usla u kupatilo i umalo nisam poginula – vruca voda je sikljala na sve strane. Zavrnula sam ventil i otisla na posao… Usput sam razmisljala kako je to vec…ne znam ni ja koja stvar po redu u kuci koja treba da se sredi. Sa vrata kancelarije sam zaurlala: TREBA MI MUUZ!!! Na to je moja draga koleginica samo rekla: “Ne, draga- ne treba tebi muz – tebi treba majstor”…. Koja istina!!!

Dakle….kao sto sam rekla…. dan polu-depresivan…. Doduse, dan je onakav kakvim ga napravis sam ujutru. Znas ono: probudis se i resis da ti dan bude lep. (A onda se najebes mile majke komsiluku)…. Kao sto je jednom prilikom ona opajdara Ruska Jakic izjavila: “Stanem ispred ogledala i kazem sebi: kako si lepa..kako si zgodna…kako si pametna..” Ne mogu ni da zamislim kako to izgleda, medjutim, kao ideja je odlicno. Baba mi je svojevremeno govorila: “U zavisnosti od toga ko je prva osoba koja ti pozeli dobro jutro i u zavisnosti od toga na kakav nacin to uradi, takav ce ti biti ceo dan.” Znaci, ako je to neki baksuz, ceo dan ce ti biti skenjan. Da bi to nekako izbegli, treba pribeci sledecem: kada ustanemo, odemo pred ogledalo, nasmejemo se sto sladje i pozelimo sami sebi dobro jutro. Deluje ! (Pod uslovom da te ne sjebu komsije na prvom koraku iz stana). U svakom slucaju, resila sam da se slatko osmehnem i sve svoje probleme pogledam sa odredjene “distance”…. Pa zaboga….vec za koji dan ce mi sve ovo biti jako smesno i totalno nebitno, a da ne pominjem kako ce biti za koji mesec….godinu… 🙂 Prema tomeeee…Osmeh na lice :))

14. maja 2010. Posted by | Nesto licno | | 8 komentara

SUKOB MISLJENJA

Ovo je najlepsi grad na svetu!” G-dja Dobric je pljeskala rucicama….

Ovo je najsmrdljiviji grad na svetu…” gundjala je g-dja Zlokic….

Hajde, cuti! Zloco jedna… Uvek ces da ostanes dzangrizava gundjalica….

Nisam…. Samo sam realna . Pogledaj sav taj haos po ulicama. Pogledaj te ljude. Mediokritete… Lopove… Prevarante… Lazne moraliste… Nadobudne lovatore… Formalista koliko hoces… O birokratama necu ni da pricam…Karijeristi… Skorojevici…. Ti bi mogla da skines malo te svoje ruzicaste naocare . Ne mislim da si glupa, ali… Ako budes tako nastavila, pomislicu da jesi. Tebi je sve fino…. sve lepo…sve dobro… Mislis da u svim ljudima ima nesto dobro, samo da to treba iskopati… Ne, draga moja… U zabludi si! Svi su losi, dok se ne dokaze suprotno!” Drobila je bez prestanka Zlokicka…

Znas, ne mozes me ni isprovocirati ni naljutiti… Vec sam navikla na tebe. Uostalom… ne idemo jedna bez druge – ne bi bilo normalno, zar ne? I by the way, to sto smo u stalnom sukobu je vrlo produktivno, jel tako? To sto je rezultat u moju korist….” smeskala se Dobricka…..

Pppfff… Javi se kada budes vodila evidenciju… Ne verujem na rec. Uostalom, sigurna sam da je vise od polovine stanovnistva MOJEEEE!

Zabolela me je glava od ove svadje, pa sam resila da ih ignorisem neko vreme. Necu dozvoliti da mi se mozak raspadne od sukoba njihovog misljenja. Zasto sam uopste i pocela da razmisljam o ovome? Aha…znam! Poceli su prvi prolecni dani, skazaljka mi je naglo poskocila na meracu raspolozenja, a upravo sam gledala fotke Beograda na nekom kalendaru.

Krenula sam sa posla ranije, jer sam imala dogovor za kaficu u gradu… Sunce se razbaskarilo, a ja sam osecala neke poznate mirise koji su me asocirali na “neke tamo” godine i neke davne dogadjaje… Ne znam da li se i drugima to desava, ali, stvarno odredjene mirise vezujem za odredjene ljude, dogadjaje i neka vremena….

Podpazusni smrad asocira na voznju gradskim saobracajnim“… Zlokicka nije odolela….

Ne kretenu! Miris reke…bora…miris proleca….Pogledaj bele cvetice na sve strane – Beo-grad” cvrkutala je Dobricka

Beo je samo kada padne sneeeg”…vristala mi je u glavi Zlokicka…. Zatresla sam glavom da ih malo anuliram…

Dugo se nisam smucala po centru. Jednostavno, nema se vremena. Imala sam skoro ceo sat slobodno do pomenute kafe, pa sam krenula lagano kroz Knez Mihajlovu ulicu… Smeskala sam se , (i sama sebi licila na idiota), jer su me preplavile uspomene iz mladosti. Tu sam odrasla…. iza coska… Naravno da je “Knez” bio pun… Lepi ljudi… Lepe devojke… Naravno, muzicari, koji su tu u svako doba godine… Pedeset metara dalje i trubachi… Retko ko bez osmeha… Uzivala sam…

Da li primecujes da su kafici prepuni?? Radi li iko u ovom gradu?” ..zvocala je Zlokicka…

Naravno da radi…pa obrati paznju da je najveci broj mladih okolo… Studentarija…ucenici… Zar grad treba da bude prazan da ti ne bi gundjala?” … Odgovarala je Dobricka…

Jedan…dva…pet….sedam…”

Sta to brojis gundjalice?”

Plavuse! Zar je moguce da sve devojke zele da budu plavuse sa silikonima? Kako je to…khm…”

A da li postoji nesto sto tebi ne smeta? Pogledaj onu grupicu! Cetiri cure koje se smeju od srca… i crna i smedja i plava…. Pa slusaj ih! Zvuci bozanstvenoo! Prava muzika za usi!!”

Ppfff… ‘ajde…ako nista drugo bar su normalno obucene, a ne golog stomaka iako je tek tri dana preko nule…”

Mozes da pricas sta hoces… Ove devojke su slika naseg grada…Nekonvencionalne… Nasmejane… Zdrave… Optimisticne… Vidi se na prvi pogled da imaju dusu. Neko je rekao za ovaj grad i ljude u njemu da ih se treba cuvati, jer imaju dusu… “

Buaaahaaaa!!! Hajde da svratimo do silikonske doline (ulice Strahinjica Bana), pa da vidis kakvu dusu imaju!! Hahahaha! Dusa od grada je smislila za svoju dusu od ulice ime sa dodatkom silikona! Buuaaaahaa! Znas kako je jos zovu? Dolina nojevaaaa! Znas zasto? Jer iz kafica isturaju svoje glavice kao nojevi ne bi li videle koji automobil stize!! Hahahaha! Devojke u silikonskoj dolini su najbolji procenitelji pokretne imovine na svetu, kad ti kazeeem!” Zlokicka je urlala na sav glas….

Ti bi od svih devojaka napravila crnogorske neveste :p”

Svasta pricas! Samo smatram da se moral totalno srozao. Hajde budi iskrena, pa reci da nisam u pravu”…

Cekala sam da Dobricka udari kontru, ali…. nista. Jbg. U pravu je. Onda mi padose na pamet moje cure i njihve drugarice…

Hajde da to ostavimo za drugi put, pliiizzz”…

A zastoo? Damice su nedodirljivee, haaa??”

Ne gundjalice, nego je doslo vreme da se ode na kafu! Zar neces da prisluskujemo i komentarisemo, haaa? haaa?”

Uuuh….kako znas sta da kazes! Naravno da hocu! Tip je totalni lelemud „

„Nemoj tako…nije los…. Ima dobru dusu”….

Aha..i sta jos lepo mozes da kazes za njega”?

Paaa…. IMA DOBRU DUSU!!!”…

Mislim…. Argumenti su ti… GLASNI!!!”

HEEEEEEEEJ!!!! Razdrala sam se i prekinula galamu u glavi…. Mahnula sam Gogiju koji me je cekao ispred kafica. Moje dame ce morati malo da se strpe dok ne budem imala vremena da ih ponovo slusam….

Idemo negde na Savu…vidi kako je lepo vreme !!

Mozeee! “ … mislim da svi znaju da obozavam vodu…

Sava je….SAVA!! Lepa u svako doba godine….Dama u svetlucavoj haljini koja lagano klizi, zrachi i ….smeje se….lepo se cuje kako se smeje….

Volim da sedim pored vode jer me to na neki nacin ispunjava energijom i smiruje. Stvarno sam se radovala kao dete dok sam pijuckala kaficu i blejachila u vodu. Gogi je stari prijatelj. Nema potrebe da mu kazem bilo sta da bi znao kakvo mi je raspolozenje i sta u tom trenutku mislim.

Aaammmmmm…..” Dobricka je pocinjala da se opusta….

MANTRAS??? Gle stroke! Gle djubretaaa!” Zlokicka nikada ne miruje. Uvek je tu da kvari dobro raspolozenje upadicama, sarkazmom i ironijom. Zlokicka je prava zloca!

Moram nesto da promenim u svom zivotu….nesto drasticno”

Gogi me je pogledao podsmesljivo….”Opet? To ti pada na pamet svake godine kada pocne prolece. Sta si sada smislila? Koliko te poznajem, ta faza te drzi nedelju dana u vr’glave”….

Ubila sam ga na mestu pogledom…

Vidis da sam mrtva ozbiljna….sada me pusti da razmisljam o tome… Ti razmisljaj o tome kako ces ove godine imati bogatiji sexualni zivot. To ti je najveci problem :p”

Isplezio mi se i utonuo u svoje misli….

Haaaa! Drasticna promena!! Kekekeke…samo ako dobijemo sedmicu na LOTO-u”….

Nisi u pravu….i male promene u zivotu mogu da imaju veliki odjek… khmm… mislim da me razumes sta sam htela da kazem”….

Ma razumem, ali….OVO JE ZEMLJA SRBIJAAAA!!! Time je sve receno!!! Ovde se nista ne menja…samo klizi nizbrdo… i to ne lagano, nego brzinom svetlosti! A svi se, kao, necemu nadaju…. Cemu? Da ce da im se poveca plata? Da ce moci da zive bezbrizno – pardon, ne bezbrizno, nego koliko-toliko dostojanstveno… Pod tim podrazumevam da mogu da kupe bar hranu za prezivljavanje…. Da ce neko da reaguje …mislim “neko” !… Da ce da osvoje koji euro na nagradnoj igri..>posaljite sms i dobicete…< Onda od tih “velikih” nadanja prelaze na manje… Da im nece iskljuciti struju…. Da ih Infostan nece ganjati za nesto sto su platili pre 10 godina…. Da ce moci deci da plate skolovanje…. Da se niko od porodice nece razboleti …panika..panikaa…PANIKAAAA!!! .. 95% Srba je panicno!”

Dobricka je strpljivo sve saslusala… Ona nije po prirodi tupava – samo je veliki optimista. Ne “veliki” – UZASNI! U svemu pokusava da nadje nesto dobro… U svakome pokusava da vidi nesto pozitivno…. Da nije tako, Zlokicka bi totalno preuzela kontrolu, a to nikako ne bi valjalo. Desavalo se to u nekim trenucima kada nisam bila bas svoja. Tada sam se opustala i prepustala …. Zlokicka bi onda apsorbovala sve moje misli i samo bi rasla, rasla …i jachala! Ali….to je bilo nekada. Dugo nisam dozvolila da mi se tako nesto ponovi.

Znas..” ..Dobricka je pazljivo birala reci i govorila polako…”neke stvari svi uzimaju zdravo za gotovo…. Za neke stvari niko nije zahvalan – jednostavno ih podrazumeva…. Sve zavisi kako posmatras zivot… Neki vide samo ruzu, a neki samo trn…. Neki vide samo mrak, a neki i zvezde u potpunom mraku… Sve u svemu, ako ne razmisljas o dobrim, lepim stvarima, one ti se nece ni desiti….”

Pogledala sam Gogija koji se zavalio podigavsi noge na ogradu od splava…. Osetila sam toplinu oko srca…. Imao je blazen izraz lica koji je govorio: “Ma sve je super…sve je u najboljem redu… a ako i nije trenutno – sve ce se srediti i doci na svoje mesto..”

Pa da…bas je tako :))



25. marta 2010. Posted by | Nesto licno | , , , , | 4 komentara

Jedan od „onih“ dana….

Nikako mi nije jasno kako je moguce da sva sranja koja mogu da te zadese (ajde, ne bas SVA KOJA MOGU) uspeju da se strpaju u jedan dan…u desetak sati… jel to neki zakon, sta li je?

Kao prvo, nisam regularno ustala, jer su se telefoni (ne jedan nego dva) ispraznili u isto vreme. Sobzirom da sam teska na ustajanju, radi svake sigurnosti mi dva mobilna zvone….ali, oba da se isprazne u isto vreme? Navrat-nanos krecem da se spremam….u kupatilu crkava svetlo….hajde… sredicu se u mraku – bar mogu svoju glavu jos uvek da nadjem u mraku….jedva nalazim kljuc od kuce…a, neee…necu liftom – zaglavila bih se sigurno.. Jutros i nije bilo nesto hladno…auto bi morao da se upali iz cuga, mada….nikada nisam nacisto…. Dok se lomim niz stepenice pada mi na pamet da ga nisam prebacila na gorivo kada sam se sinoc parkirala…. uzas….ostao je na plinu….^$#^%%&$ Verglaj…. verglaaaj….verrrglaaaj…. sve sporije…posustaje… umire….

„Molim jedno vozilo za…..“

“ Jel vam nije kasno za 13 minuta?“

„Daj sta das…“

Sedim u parkiranom vozilu kao idiot jer ne vidim kroz prozore koji su skroz zamagljeni… Lepota zime…MRZIM ZIMU! Preracunavam se….ako taxista vozi kao sto inace voze – poluhistericno – stizem za 10 minuta….ako je jedan od komsijskih, domacih daveza, onda 15….ako ima avion, stici cu na vreme….nema avion :p

Srecom, dolazi nepoznati vozac i naravno (a kako bi drugacije?), redjaju se ispred nas prvo autobus (pocetna stanica), a tacno naspram njega lik sa sva cetiri upaljena migavca….otisao covek da kupuje burek i ostavio auto na sred ulice…. izmedju njih nema mesta da se prodje…. zasto neko uopste prolazi ulicom? Ok…cekamo da spodoba kupi pola pekare….. Otkuda djubretari u ovo doba dana? Cetvrta kanta…peta….. sada mi ni avion ne bi pomogao… Malo sam odahnula kada smo najzad izasli na autoput i posle cetiri sekunde se skamenila. Kolona je bila….pa nedge do semafora u Nishu…. Oookkk….sta sada? Javicu da kasnim….mnoogoo kasnim….Ahaaa…ne mogu da javim – prazni mi telefoni… Prepustam se sudbini i razmisljam kako cu bar danas da dobijem platu, pa da bar zavrsim kupovinu za praznik….

Posle jedno 40 minuta stizem na posao…kasnjenje – nesto vise od sata..jbg…. Sa vrata znaju kakvog sam raspolozenja…. dobijam informacije iz prve…

„Kazu da je jeziva guzva…“

„ZNAAM! „….

„Probala sam da te dobijem, ali si nedostupna….“

„ZNAAAM!“….

Nakon mog urlika da nisam uspela da upalim auto, jedan kolega dodaje:

Ne treba da ga ostavis uvece na plinu, jer….”

„ZNAAAAMMM!“

Nadalje me izbegavaju… Vec me cekaju dva komintenta, a telefon zvoni non-stop…. Stvari mi ispadaju iz ruku…. ketridz u stampacu se ispraznio…. Nisam bas bila najljubaznija (ko bi rek’o?) i najzad krecem oko 13.oo na rucak.

Uopste se nisam iznenadila kada su mi krompirici zavrsili u krilu…. U medjuvremenu napunjeni mobilni zvoni:

“ Gotov Vam je lap-top….Kada mozete da dodjete po njega?“

„Nikako danas…ne stizem…auto…“

“ Hocete posle praznika?“

“ NEEEEEEE!!! NIKAKOOO!!! Dolazim sutra, pa makar puzala do centra grada!!“ …A bas sam uplanirala da ga uzmem ….

Zvrrrr….

Mamaaa! Napravila sam sranje…. Nisam namernoooo !!!Slucajno sam zaboravila jutros da iskljucim peglu..”

Zamisljam pozar….zgariste…. ugljenisane ostatke stvari u stanu….

Jesi kod kuce??? (jeste) Jesi je iskljucila? Sve u reduu?”

Daaa, mada…nije bilo potrebe da je iskljucujem – crkla je… Kupi novu!!! (dete cvrkuce)…Sta ti je mamaaa? ”

NISTAAA!!”

Ma da…kupi novu…gundj…samo vi narucite! Upravo mi pada na pamet i DVD koji je crkao i koji treba da odnesem …negde..:p

Vec 16.45? BANKAAA!!!! Otrcavam prekoputa u Societe da podignem platu i u sebi pevam:

“ Keshhh…kessshhh…keeeshhhh…nanana…“

Usput stajem u blato i umazem se ko svinja…. ko dve svinje :p

SHOK!!! Bankomat odbija da komunicira samnom…

„Obratite se najblizoj expozituri..“

Utrcavam u banku kao da cu tog trenutka da izvadim oruzje i izvrsim pljacku, a onda uklizavam ispred saltera….

„Vas racun je blokiran..“

STOO? STAA? KAKO? ZASTO? GDE SU PARE? „

Tu su, legle su, ali ste bili u nekom nedozvoljenom minusu a Genex je Vasa ekspozitura, a oni rade do 16.30, tako da …. do sutra…“

„Nedozvoljen minus? So what? Jeste mi naplatili lepu kamatu za to?“

„Pa jesmoo, ali…niste smeli…“

„Ahaa….a sto ste mi dozvolili onda“?

“ Paaa…ne znam kako je doslo do toga…“

“ Ok….dovidjenja!!! “

Da sam mogla da zalupim vratima, sigurno bih to uradila…. Da nije bilo rizika da me uhapse, sigurno bih se svadjala… Nisam uradila nista od toga…. Nista od kupovine…nista od lap-topa….nista od para…. Ulazim u kancelariju i umesto da citam „Privredni savetnik“ (s’obzirom da su, naravno, pred kraj godine izbacili gomilu novih propisa), krecem da lupam po tastaturi kucajuci „ovo“…. Osecam kako mi niz nogu mili petlja od carape koja se upravo pocepala…. Hvala sto ste me saslusali…saosecali samnom…. A i ako niste – nemojte da mi kazete…. Upravo su mi se odlepile trepcuce sijalicice sa zida i srokale se na patos…. E, bas tako mi nesto sada i izgleda praznik…. srokano… Daj da stavim jos neku tackicu pa da brisem kuci da spavam…. samo da se zavrsi danasnji dan…..

28. decembra 2009. Posted by | Nesto licno | , , , , | 9 komentara

Ja bih malo da odem odavde….

Ovaj moj office je bas onako slatko mesto…Svi tvrde da odavde zraci ubitacna kolicina pozitivne energije, pa im je to razlog da se vrte naokolo po ceo dan… Nekada i ne smeta toliko, ali, nekada je uzasno naporno slusati galamu i osecati guzvu oko sebe, dok moras da odradis neke vazne stvari. Onda vrisnem i sve ih razjurim kao nevaljalu decu…. Kolege ..ko kolege… Neki su dragi, neki su prave sakalude… A kupci…e, to su sve „slucajevi“…. Ima onih zahtevnih koji te izmore i izmrcvare do krajnjih granica, ali ima i par onih za koje ne mogu da kazem ama bas nista… verovatno zato sto se ti ne zadrzavaju duze od 20 sekundi…. Shvatila sam zapravo da se u celoj toj guzvi osecam ugrozeno….ono – ugrozavanje mog prostora. Volim ovu firmicu…volim svoj posao…volim ovu atmosferu…. Uvek je dosta smeha, a morate priznati da je atmosfera na radnom mestu izuzetno vazna stvar…cuj…izuzetno vazna – najvaznija… Hocu da kazem, sta ce ti dobar posao (to dobar bi trebalo da bude pod znacima navoda), ako ti se povraca kada ides na radno mesto. Ima dana kada je totalna ludaja, ali ima i kada je potpuno opusteno, pa mi se ne mili da izadjem iz kancelarije 🙂

Neki dan je bio jedan od „onih“…dana. „Oni“ dani mi dolaze obavezno pred kraj godine i pred zavrsni racun….. Tada hocu da menjam posao…. da odem negde na pusto ostrvo… da otvorim kafanu… da ubijem nekoga… da ubijem sebe… Tada me svi nerviraju i svi mi smetaju…. Tada sam nervozna… otrovna… ironicna… umem da budem jako neprijatna (nicim izazvana – ko bi rekao)…. Elem – moja draga koleginica vrlo dobro zna kako izgledaju „oni“ dani…. vec je dovoljno godina samnom, tako da se mucenica navikla… Posto sam izjavila da cu sve da prodam i da idem na selo da zivim, jer mi je svega preko glave, ona je pocela da urla od smeha. Izjavila je da sebe i moze da zamisli na selu, ali mene nikako…. Jedino bih mozda bila dobra sa klanjem kokosaka i to po sistemu: „dodji ovamo…O’MAAA“, gde jadna koka dolazi savijene glavice („kvoooc“) i namesta shiju na panj pomirena sa svojom sudbinom…. Mislim…mogla sam zivo da zamislim tu sliku, mada….pokusala bih da ih nateram da sve to odrade same, jelda:) Ono…samoubistvo – cisto da se ne maltretiram…. Doduse, kada sam pomislila da te iste koke treba da se hrane kako bi porasle, da krave treba da se muzu…. da treba da se bere rucak…tj ono sto ce da bude rucak, nije mi se vise cinila tako privlacnom ideja da odem na selo.

Pre par godina, dok su moje klinke intenzivno trenirale basket, odemo svi komplet na finalnu utakmicu u Kikindu… Tu su bili treneri, roditelji, naravno igracice, pa kako je sa njima u timu bila jedna curica iz Kikinde, njen tata je resio da napravi rucak i ugosti celu ekipu (u prosirenom sastavu)…. Posto su dobile medalje, otisli smo kod naseg domacina…. Vojvodjanksa kuca… dugacka trpezarija…. postavljen sto…. U dvoristu se na vatri u kazancetu kuvala riblja corba, a przena riba je bila poredjana po stolu kao drva….. I vinooo….savrseno domace vino 🙂 Atmosfera opustena…. cure raspolozene i vesele…. Posle jedno dva sata uzivanja, poceli smo krisom da gledamo koliko je sati… vreme da se krene. Tada je nam je domacin rekao: „Ta ja vas stvarno ne razumem…. (onako je slatko otezao dok nas je po malo pljuvao)… Pa vi svi Beogradjani ste polu-ludi…. Ne bih mogao da zivim tamo ni za kak’e novce…. sve je 300 na sat…. Ovako, polagackeee… opustenooo… i sve se stigne…“ I jeste covek u pravu…. Definitivno smo zaboravili neke bitne stvari u zivotu. Zaboravili smo da se opustimo i malo uzivamo u tome sto smo zivi…. A ja? Ja sam i dalje u potrazi za nekim mestom gde nema poreske…. gde nema zavrsnog racuna… zivota „300 na sat“, ali, cisto sumnjam nesto da toga ima u blizini…. Kubaa??? Vredi razmisliti……Polinezijaaa? Jaooo….kako bi to bilo dobro….vadim skoljke….jedem banane….nadjem nekog finog Polinezanina koji ce da me cuva, mazi i pazi (i da mi bere banane)….I tako do prvog cunamija…. Ali, bar cu malo da odmorim dusu od sve ove frke i trke.

 

22. decembra 2009. Posted by | Nesto licno | , , , , , | 2 komentara

Pismo deda Mrazu

Dragi deda Mraze….

Evo i ove godine ti saljem pismo (mail), ali, za razliku od ostalih godina, ovaj put nista ne zelim. Ne dizi obrve! Sta se cudis? Pa zar te to iznenadjuje? Posle svih ovih decenija i ni jedne – ali BAS NI JEDNE ispunjene zelje tebe nesto cudi? Da si bar rekao „necu“ ili “ ne mogu“ …ili bilo sta slicno… Nego si svih ovih godina mudro cutao i pravio se lud. Pa jesam li ja najgora? Zar su moje zelje toliko bile velike u odnosu na sve ostale? Pa nisu!!! Da to nije nesto licno?? Ne secam se da smo imali bilo kakav konflikt, tako da stvarno ne znam iz kog razloga bi tvoj odnos prema meni bio drugaciji nego prema ostalima. Svasta mi pada na pamet. Mogu samo jedno da ti kazem. Duboko si me razocarao. Svake godine sam mislila da ti se „omaklo“….da nisi primio postu….zagubi se…desava se….. Svake godine sam nalazila kojekakva opravdanja za tebe …. sve do sada. A moje zelje nisu bile nista posebno…evo… podseticu te na neke – sigurna sam da si do sada vec iskopao iz nekog budzaka sva moja pisma da proveris da li sam u pravu…. Secas se one godine kada sam ti trazila Barbiku sa crnom kosom? Naravno da mi nisi poslao….. Morala sam sama da farbam svojoj plavokosoj lutki kosu….naravno da sam to mogla da uradim samo onime sto sam imala pri ruci – crrni tush….. naravno da sam napravila nevidjeni svinjac (bila sam mala – nisam bas bila spretna)…. I naravno da sam dobila nezapamcene batine uz reci „Zapamti kada ces dobiti novu igracku“ – bas ti hvala deda Mraze! A secas li se one godine kada sam ti trazila klizaljke? Naravno da mi nisi poslao! Morala sam da pozajmim od drugarice klizaljke koje su mi bile velike, tako da sam se ziva izlomila, uganula ruku i nisam mogla napolje danima….Posle toga mi dugo nisu dali ni na rosule da stanem, a kamoli da obujem klizaljke….Bas ti hvala…. Priseti se pisma iz srednje skole gde sam te molila za dve stvari…. Da mi popravis keca iz istorije i da dobijem lepu sarenu snalu za kosu sa perlicama (bas sam je jako zelela)….Naravno da je kec ostao, a majka mi je (besna zbog keca) odsekla kosu na kratko, tako da mi snala nije ni bila potrebna….. Ma, veliko ti hvala…..

bad Santa

 

Eto, ovaj sneg me je podsetio na studije i zelje za vreme studiranja…. Samo sam pozelela lepu haljinu za novu godinu….. Ali, neee….. Ne samo da nisam dobila haljinu, nego si iz inata te godine pustio sneg da nemilice pada, tako da nisam ni stigla na docek…. naravno da mi haljina nije ni trebala….. Jos sam ostala zatrpana kod kuce, a tako sam zelela da docekam ponoc sa jednim deckom…. Ma…HVALA!!!! Ne racunam ono kada sam ti trazila silikone…to je bila samo proba – pomislih: posto mi nikada nisi dao ono sto mi treba, mozda mi das ono sto mi uopste ne treba (cisto iz zaebancije):p…. Tada sam shvatila da nemas ni smisla za humor :p Zadnja zelja je bila prosle godine – OVDE – {da ne kaze neko da izmisljam)….Poslala sam ti mail i …nista…. Naravno da sam bila osudjena na apstinenciju …(sta sam drugo i mogla da ocekujem)…. Zapravo, kada bolje razmislim, mogu da ti se zahvalim…. Sto? Pa zato sto sam u zivotu sve sama uradila i napravila…. I dosla sam do zakljucka da si jedan …..neee …. e necu da kazem… Strasno ti se izvinjavam ukoliko smatras da ovim redovima vredjam lik i delo „naseg druga deda Mraza“, ali, veruj mi da se ne radi o tome…. Ovo je samo licni dozivljaj i mogla bih da kazem frustracija – PROTEST !!! Pa zar sam ja „najgora od svu decu“? DUBOKO SI ME RAZOCARAO!!

Toliko od mene postovani deko! I da znas da cu da sklonim sve visuljke sa jelke koji podsecaju na tebe!

razocarano ex-dete

17. decembra 2009. Posted by | Nesto licno | , , | Ostavite komentar

Zlo u meni

  Uradila sam nesto neoprostivo….glupo….nisko…..uzasno…. A nisam htela, casna rec…. Nisam imala nameru…nisam mislila…nisam…. Jbg… mogu sada da se vadim koliko hocu – steta je ucinjena! Nikada mi ne bi palo na pamet da nekoga ponizim…. da uvredim meni dragu osobu, a eto… uradih… ali…. znam, znam…nema „ali“...

Lepo sam otisla kod njega posle posla… lepo me je sacekao sa spremljenim ruckom – kao i uvek uostalom kada odem…. Ja laprdam… on upija sve moje reci…. prati svaki moj pokret… smeska se mojim gestikulacijama… posmatra me pazljivo…. brizno…. nezno… pokroviteljski…. Tu i tamo ubaci koje podpitanje, a ja mu docaravam sva svoja raspolozenja tokom dana… prepricavam sve sto mi se izdesavalo…cak i najbeznacajnije stvari, jer znam koliko ga sve u vezi mene interesuje. Posle rucka idem da malo dremnem…. Odlasci kod njega su jedini dani kada mogu da odremam sat – dva posle rucka. Boravak kod njega je jedino vreme kada se osetim kao dete o kome neko brine….a ne mogu da kazem da mi to ne prija. Naravno da mi povremeno dosadi, pa onda trazim da promeni svoje ponasanje….da bude malo „klasicni muskarac“. Ali…danas sam preterala….Bila sam prava kucka. Kada sam sebe pogledala sa drugog kraja sobe, videla sam idiota koji se izivljava na nekome ko to ne zasluzuje.

I bila sam ljuta na sebe…. nazivala sebe kojekakvim imenima, ali i dalje sam terala isto… zlikovac… kao da me je neka nevidljiva sila primoravala da radim nesto sto ne zelim…. Mracni deo mene?? Ne znam !!! Zasto su zene tako proklete? Uvek nam nesto smeta. Kada je „macho man“ , onda smeta sto nije nezan i pazljiv…. Kada je nezan, onda je „mlakonja“ (da ne upotrebim onaj drugi izraz kojim se naziva zenski polni organ). I definitivno umemo da budemo kucke… zlobni kreteni… bestije… Ne kazem da nekada ne zasluzuju, ali, ne svi i ne uvek…. Eto… ja sam coveka kinjila samo tako, a uopste nije zasluzio…. jednostavno su mi samo dosle bube… Sve je on to podneo stoicki…. Kao roditelj koji trpi hirovito dete, ali istolerise, jer je dete njegovo…. A onda sam izvaljala glupost…prosula budalastinu…. „Da li moras uvek da budes tako prokleto dobar i pazljiv? Da li moras uvek da budes tako snishodljiv i trpljiv? Da li moras uvek da budes kao otirac za noge….ne samo moje – i tudje? Zasto…“

Nisam stigla da zavrsim sva sranja koja sam pocela da bljujem, jer me je prekinuo sa par reci….“Jer te volim !“ Naravno da sam ucutala momentalno…. Naravno da sam se trudila da „ispeglam“ sve gadosti koje sam mu rekla… Naravno da sam se posle preispitivala satima…. Naravno da sam se osecala kao najveci dronjak na ovom svetu… najveca krpa…dno dna…. Naravno da sam dosla do porazavajuceg zakljucka da ga ne volim dovoljno… bar ne onoliko koliko bi trebalo i koliko je zasluzio ( kao da to nisam znala do sada) ….Naravno da to ne mogu da mu kazem tek tako…. Naravno da nemam pojma kako da zavrsim „pricu“ sa njim, a da ga ne povredim … I naravno da cu to mozda opet da uradim… sigurno ne ovako drasticno, ali…. znam da cu ga opet povrediti…. A on? On ce verovatno sve to trpeti do odredjene granice, a onda ce samo jednog dana „puci“…. Znam da ce mi onda biti zao…da cu tada JA biti povredjena a da cu zatim njega kriviti za to… da nekoga volis do odredjene granice i na neki nacin prastas do odredjene granice… Zasto ja kog djavola pokusavam da vidim gde su te granice? Zasto se iko od nas uporno trudi da pomeri one maksimume trpljenja vise nego sto je to moguce? Zasto nam nikada nije dovoljno to sto dobijamo? U vezama… na poslu…. u prijateljstvu…. uvek i svuda….Vrag bi ga znao….

1. decembra 2009. Posted by | Nesto licno | , , | 5 komentara

Smajlici i zvezdice….

                                                                     I

 Postoje ljudi u mom zivotu koji samo prolaze, a ipak ostave neki trag…. postoje oni koji su prisutni tu desetinama godina…to su ona prijateljstva iz mladosti kakva se ne mogu ponoviti vise nikada…..To su ljudi sa kojima sam isla u osnovnu skolu, zatim u srednju, pa na studije….jako duga poznanstva…. postoje poznanici – dobri, dragi, ali, nisu prijatelji…a postoje oni koji su – pa, samo poznanici….Postoje oni koji su posebni na svoj nacin – koje ne mogu da ubrojim ni u jednu od ovih grupa….

Postoje i oni koji prolaze, a ne ostave nikakav trag…kao oni leptirici koji se zalecu u svetlost…. Pravi prijatelji su mi uglavnom oni iz mladosti. Zapravo, u danasnje vreme je privilegija imati pravog prijatelja .

Elem… jedan obican dogadjaj mi je izbacio iz prstitja celu ovu pricu o prijateljima…

Relativno skoro sam bila u nekom bedaku…onako zarozana… dronjava… nikakva…Kada ti se place, a zapravo ne postoji neki pravi razlog, vec eto…. sve se nesto skupi….. Mogu ja da prevazidjem takve trenutke – nekada lakse, nekada teze, ali…mogu sama…. Tada sam pozelela prijateljsku ruku…. eto…jednostavno mi je zatrebao prijatelj…nije greh, nije slabost, nego….osetila sam se nekako samom…. Uzela sam telefon i okrenula moju Zoricu. Pitala sam je samo da li je kod kuce, a ona mi je odgovorila: „Stavljam kafu …..kupi biter-lemon“. Toliko…Znala sam da me „provaljuje“ po glasu i da nema potrebe bilo sta da objasnjavam. Dok sam stigla kod nje, Buba je vec sedela na „svom“ mestu za trpezarijskim stolom, a ja….

Osecala sam se ponovo kao studentkinja od 19 godina koja ide da vezba matematiku i mehaniku sa svojim drugaricama – koleginicama…. Momentalno mi se vratilo ono vreme kada smo se selile od jedne do druge iz dana u dan…. Listici za yamb i kockice koji su nestajali na nemogucim mestima kada se pojave roditelji sa posla…. Gomile papira… lenjira… kafe i sakrivenih pepeljara…. I danas me neki mirisi podsete na to vreme….

Kada sam najzad sela na „svoje“ mesto, gde su me cekali kafa i pitje, osetila sam se… sta znam…. sigurno…. lakse… oslobodjeno…ne znam bas da li bih umela da opisem taj osecaj. u svakom slucaju – divno:) I bez obzira da li bih dobila konkretnu pomoc u takvom trenutku, beskrajno mnogo mi je znacio osecaj da imam prijatelje koje mogu pozvati u bilo koje doba dana ili noci i koji ce biti tu za mene. I da…jos nesto…. Nikada se ne ustrucavam da im pokazem koliko ih volim i koliko mi znace… takodje se ne ustrucavam da ih iskritikujem i kazem svoje misljenje, kakvo god da je…To nekada moze da bude i prilicno burno, histericno, euforicno, ali…. oni me dobro poznaju i vrlo dobro znaju sta mogu da ocekuju od mene 🙂

Hvala mojim dragim prijateljima 🙂

                                                                   II

 Rekla sam da postoje i ljudi koji su posebni na neki svoj nacin, a ne mogu da ih ubrojim ni u jednu grupu….. Nisu mi prijatelji… nisu poznanici… nisu ni kao oni leptirici koje sam pomenula…. Oni su…pa – nesto posebno 🙂 Posebni su zbog svog stava…. zbog nacina na koji razmisljaju… zbog svojih interesovanja…. zbog kojecega…O tim ljudima ne pricam ni sa kime… Te ljude ne ocenjujem…ne procenjujem… ne sudim im…Ne dozvoljavam u mom prisustvu da ih iko pominje u negativnom kontekstu – kod mene su zasticeni kao beli medvedi… Tim ljudima mogu pokazati svoju naklonost jednostavnim smeskom, nekim bezazlenim gestom…. Te ljude izuzetno postujem, prija mi komunikacija sa njima, raduje me njihovo prisustvo, pa iako ima jedan broj njih koje nisam ni upoznala oci u oci, to ne pravi prepreku da izgradim svoje misljenje o njima i da budu za mene „posebni“…. Neki od njih su nestali …. jednostavno se izgubili ko-zna-gde…. Neki novi su se pojavili…. Neki nestanu na kratko pa se ponovo pojave, a onda imam osecaj kao da su u stvari sve vreme bili tu.

Ti ljudi znaju da su mi dragi, a sve se zavrsava smajlicima, zvezdicama ili „$“ , sto nekada moze da kaze vise nego reci. Bar meni :)))

 

               

30. novembra 2009. Posted by | Nesto licno | , , , , | 1 komentar