Sashin blog

…jos jedna od zivotnih faza…

Ja bih malo da odem odavde….

Ovaj moj office je bas onako slatko mesto…Svi tvrde da odavde zraci ubitacna kolicina pozitivne energije, pa im je to razlog da se vrte naokolo po ceo dan… Nekada i ne smeta toliko, ali, nekada je uzasno naporno slusati galamu i osecati guzvu oko sebe, dok moras da odradis neke vazne stvari. Onda vrisnem i sve ih razjurim kao nevaljalu decu…. Kolege ..ko kolege… Neki su dragi, neki su prave sakalude… A kupci…e, to su sve „slucajevi“…. Ima onih zahtevnih koji te izmore i izmrcvare do krajnjih granica, ali ima i par onih za koje ne mogu da kazem ama bas nista… verovatno zato sto se ti ne zadrzavaju duze od 20 sekundi…. Shvatila sam zapravo da se u celoj toj guzvi osecam ugrozeno….ono – ugrozavanje mog prostora. Volim ovu firmicu…volim svoj posao…volim ovu atmosferu…. Uvek je dosta smeha, a morate priznati da je atmosfera na radnom mestu izuzetno vazna stvar…cuj…izuzetno vazna – najvaznija… Hocu da kazem, sta ce ti dobar posao (to dobar bi trebalo da bude pod znacima navoda), ako ti se povraca kada ides na radno mesto. Ima dana kada je totalna ludaja, ali ima i kada je potpuno opusteno, pa mi se ne mili da izadjem iz kancelarije🙂

Neki dan je bio jedan od „onih“…dana. „Oni“ dani mi dolaze obavezno pred kraj godine i pred zavrsni racun….. Tada hocu da menjam posao…. da odem negde na pusto ostrvo… da otvorim kafanu… da ubijem nekoga… da ubijem sebe… Tada me svi nerviraju i svi mi smetaju…. Tada sam nervozna… otrovna… ironicna… umem da budem jako neprijatna (nicim izazvana – ko bi rekao)…. Elem – moja draga koleginica vrlo dobro zna kako izgledaju „oni“ dani…. vec je dovoljno godina samnom, tako da se mucenica navikla… Posto sam izjavila da cu sve da prodam i da idem na selo da zivim, jer mi je svega preko glave, ona je pocela da urla od smeha. Izjavila je da sebe i moze da zamisli na selu, ali mene nikako…. Jedino bih mozda bila dobra sa klanjem kokosaka i to po sistemu: „dodji ovamo…O’MAAA“, gde jadna koka dolazi savijene glavice („kvoooc“) i namesta shiju na panj pomirena sa svojom sudbinom…. Mislim…mogla sam zivo da zamislim tu sliku, mada….pokusala bih da ih nateram da sve to odrade same, jelda:) Ono…samoubistvo – cisto da se ne maltretiram…. Doduse, kada sam pomislila da te iste koke treba da se hrane kako bi porasle, da krave treba da se muzu…. da treba da se bere rucak…tj ono sto ce da bude rucak, nije mi se vise cinila tako privlacnom ideja da odem na selo.

Pre par godina, dok su moje klinke intenzivno trenirale basket, odemo svi komplet na finalnu utakmicu u Kikindu… Tu su bili treneri, roditelji, naravno igracice, pa kako je sa njima u timu bila jedna curica iz Kikinde, njen tata je resio da napravi rucak i ugosti celu ekipu (u prosirenom sastavu)…. Posto su dobile medalje, otisli smo kod naseg domacina…. Vojvodjanksa kuca… dugacka trpezarija…. postavljen sto…. U dvoristu se na vatri u kazancetu kuvala riblja corba, a przena riba je bila poredjana po stolu kao drva….. I vinooo….savrseno domace vino🙂 Atmosfera opustena…. cure raspolozene i vesele…. Posle jedno dva sata uzivanja, poceli smo krisom da gledamo koliko je sati… vreme da se krene. Tada je nam je domacin rekao: „Ta ja vas stvarno ne razumem…. (onako je slatko otezao dok nas je po malo pljuvao)… Pa vi svi Beogradjani ste polu-ludi…. Ne bih mogao da zivim tamo ni za kak’e novce…. sve je 300 na sat…. Ovako, polagackeee… opustenooo… i sve se stigne…“ I jeste covek u pravu…. Definitivno smo zaboravili neke bitne stvari u zivotu. Zaboravili smo da se opustimo i malo uzivamo u tome sto smo zivi…. A ja? Ja sam i dalje u potrazi za nekim mestom gde nema poreske…. gde nema zavrsnog racuna… zivota „300 na sat“, ali, cisto sumnjam nesto da toga ima u blizini…. Kubaa??? Vredi razmisliti……Polinezijaaa? Jaooo….kako bi to bilo dobro….vadim skoljke….jedem banane….nadjem nekog finog Polinezanina koji ce da me cuva, mazi i pazi (i da mi bere banane)….I tako do prvog cunamija…. Ali, bar cu malo da odmorim dusu od sve ove frke i trke.

 

22. decembar 2009. - Posted by | Nesto licno | , , , , ,

2 komentara »

  1. Ne bih umela ni da se ponasam ako ne picim 300 na sat.

    Komentar od electrasdreams | 21. januar 2010. | Odgovor

    • Tu si potpuno u pravu…mada bih mnogo volela da maogu da „cooliram“.

      Komentar od saschabg | 3. februar 2010. | Odgovor


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: