Sashin blog

…jos jedna od zivotnih faza…

Ipak je zivot – zivot

Procitavsi u vestima naslov „Društvo nalazi opravdanje za nasilnike“, digla mi se kosa na glavi. Jos jedna diskusija na temu „zene su tudje vlasnistvo“ i u neku ruku opravdanje balkanaca koji umlacuju majke soje decice, ne zato sto su nenormalni, vec zato sto su isprovocirani. A provokacija moze doci od sefa na poslu, pa sve do jadnika u autobusu koji se usudio da se slucajno zakaslje.

Zapravo, nasi Balkanci su jadni, slabih zivaca, pa bi mozda trebali da im istolerisemo pizdarije koje prave.

Pre neki dan je prijateljicin muz izjavio kako su se „vremena promenila“…eto na primer, sve mi nerto kao kukamo, a „ona tamo“ je u brak usla bez gaca, a izasla sa 120.000 evrica. Ne rece sa koliko je njen muz usao u brak i sa koliko je on izasao. Znam ih bar petoricu koji su od love zaradjene u bracnoj zajednici kupili svasta nesto, ali ne na svoje ime… Na tatu, mamu, sestru, brata… samo da ne mora ne-daj-Boze-jednog-dana da deli sa majkom svojih kindera. Sta uostalom te zene zahtevaju uopste? Pa ne mlate ih oni zao sto zele, nego zato sto moraju… One izazivaju… „Sta me gledas TAKO“ – tras… ili zato sto se osecaju ugrozenima – to mu dodje kao samoodbrana. Zato sto smatraju da ce ih na taj nacin prevaspitati – batina je iz raja izasla.

Komsije cute, jer – ko zna da li ce imati probleme ako progoore… Malo ce pojacati muziku dok jadnica iza zida vristi, a fini komsija urla na nju i bice im mirna saest. Ako se slucajno desi da neko nekoga ubije, onda ce izjaviti „ma znao sam ja to…“
Svi – pocev od zakonodavaca (koji su uveli smesno male kazne za nasilnike), pa sve do citalaca (koji ce vest o nasilju naci u novinama), ce naci kojekakva opravdanja za nasilnika. Prvo i najjednostavnije je trenutna kriza. Ljudi ostaju bez posla, ugrozena im je materijalna egzistencija, nezaposlenost je premasila sve granice, pa nije cudo sto su svi mentalno skrenuli. Sve je vise vesti o sakacenju, ubistvima, maltretiranjima… Prodavac je na pijaci osakatio je lika pored sebe, jer je smatrao da mu ugrozava egzistenciju prodajom robe po nizim cenama… Unuk je ubio babu… Otac majku… Sin oca… Ne postoji vise prag tolerancije. Pocev od ulaska u javni prevoz, zivci pocinju da se zatezu.

I onda je sasvim normalno da tako iznerviran, jadan, Balkanac dodje kuci i sa rata umlati onu jadnicu koju je nekada doveo pred oltar. I svi cute. Da li zato sto i oni umlacuju soje zene, ili ih jednostavno boli dupe, nije ni bitno. Ovde se nasilnici amnestiraju, jer su „ocevi porodice“. Steta da sede u zatvoru, pa da deca rastu bez oceva koji ce da ih hrane.
Nasi strucnjaci kazu: „Za nasilje je  potrebno dvoje“, a onda opravdaju onog jednog – nasilnika. Za ono drugo – zenu, nema opravdanja. Izazvala je, pa neka trpi i cuti. I neka se ne usudi dalje da izaziva, jer moze da kojim slucajem ostane bez glave, a ne samo osakacena.

I zato, drage moje zene, budite tihe. Nemojte da uznemiravate komsiluk, pa da posle budu u neprijatnoj situaciji… Nemojte da dovodite jadnog idiota od supruga u poziciju da mora da se bruka po sudu, a onda kao „nevin“ da se vrati kuci i najebe vam se mile majke. A ako vam je bas tesko da cutite, onda bezite glavom bez obzira. Roditeljska kuca, sigurna kuca… bilo koja kuca… Jeste da je tesko ali je sigurno. Ipak je zivot – zivot.
0d5a7eeddf96556d92ce95037a811d82

10. mart 2013. Posted by | Svet oko nas | , , , , , , , | 1 komentar

Ne stresirajte svoje tinejdzere

teen-parent-fighting-businessinsider-comCitajuci dnevne vesti, naletela sam na anketu psihologa Barbare Grinberg, koja radi sa tinejdzerima. Doticna gospodja je dosla na ideju da svoje tinejdzere sa kojima svakodnevno komunicira (sto individualno, sto u grupama), upita sta ih to nervira kod roditelja. I… evo liste od deset prigovora koje sam, jednostavno, morala da iskomentarisem. Dobro mi je poznat zivot uz tinejdzere… cak dva u isto vreme. Nije lak. A evo sta je to sto oni navodno „zameraju“?

1. Stvarno ne vole kada roditelji zovu njihove profesore bez njihovog znanja.
Ma naravno… Kako roditelj sme da se usudi da pozove profesora a da o tome ne obavesti svoje dete koje je pocelo da popusta u skoli i da redja slabe ocene? Zasto ih uopste zvati? Kada sam bila skolarac, moja majka je dolazila u skolu kada joj dune, a meni su se punile gace kada je vidim u hodniku. Znala sam da ne mogu da pravim sranja bez posledica. Gde su se izgubila ta vremena?

2. Tinejdžeri se osećaju postiđeno kada roditelji drugima otkrivaju stvari koje su im rekli u poverenju.
Zamislite da vam dete u poverenju kaze da se drogira… ili da je trudna… neko je napao… ma, ima bezbroj slucajeva gde se ne mozete izboriti sami sa problemom. Naravno da cete ispricati nekome ko bi mogao da pomogne-ako ne direktno, onda indirektno.

3. Ne vole da se o njima govori kao da nisu prisutni.
Za tinejdzere je svako spominjanje njih u trecem licu, „govor kao da nisu prisutni“. Mozda bi bilo bolje licno im se obratiti uz reci: „Hajde reci tati kakvu si pizdariju napravio“.

4. Kada ih javno hvalite, požele da propadnu u zemlju od „blama“.
Ako im smeta da ih javno grdite, zasto im pa smeta da ih hvalite? Kada ih grdite, propali bi u zemlju jer seosecaju retardirano… Mozda bi bilo bolje da ih igniorisete? Onda bi to izazivalo osecaj manje vrednosti. Mozda bi blo najbolje da ne izlazite iz kuce i ne kontaktirate sa ljudima dok tinejdzer ne preraste „tinejdzerstvo“.

Parenting-teenagers-15. Mrze kada ih upoređujete s braćom i sestrama.
Blago onima koji nemaju brace i sestara – nema osobe sa kojom bi ih roditelji poredili. Ali… tu su komsije, rodjaci, poznanici… Oni nisu pomenuti.

6. Ne vole kada predviđate ili očekujete da će nešto uraditi dobro ili loše.
Nemoj sine OPET da zaboravis da zakljucas vrata…moze neko da nas orobi… Nemoj OPET da pobegnes iz skole… Naravno da predvidjate i ocekujete nesto sto se non-stop ponavlja. To je nacin da predupredite lose stvari koje mogu da budu posledica.

7. Tinejdžeri kažu kako žele da im samo jednom kažete da nešto urade. Ako ponavljate isti zahtev, kažu da se osećaju kao da ga uopšte ne ispunjavaju.
„Uradi domaci“…..nista….“Uradi domaci“… nista… „URADI DOMACI“…. Ima „osecaj“ da ne ispunjava to sto je receno? OSECAJ? Wtf?

8. Naravno, ne vole kada donosite pretpostavke o njima koje nisu istinite.
Naravno da ne vole… Ako pretpostavite da ce da naprave sranje, moraju da se trude da ga NE naprave. Tek tada ce pretpostavka biti netacna. A zajebano je mnogo i cesto se truditi.

9. Posebno ne vole komentar – znam te bolje nego što ti sam sebe poznaješ.
Posebno je uzasavajuce sto ih stvarno znate tako dobro. Mogu misliti koliku paniku izaziva kada vas neko poznaje tako dobro, da unapred zna sve sto cete reci i uraditi. Dakle, nije tacno da to „ne vole“. Oni se toga uzasno plase.

10. Osećaju veliki stres kada o njihovim prijateljima pričate negativno.
Zabogaaa… Ne dozvolite deci da se stresiraju ako za nekog prijatelja kazete da je narkoman ili alkoholicar, a za drugaricu da je kurva ili licemerni lazljivac. Ko vam uopste daje pravo da se trudite kako bi svoju decu odvojili od losih uticaja i gadnih „prijatelja“. Sta vi zamisljate? Koga interesuje sto imate veliko zivotno iskustvo, pa unapred znate sta ce se desiti i da li ce vas kinder ostati povredjenog srca? Vazno je da doticni tinejdzer ne oseca stres zbog vase potrebe i zelje da ga zastitite od ovog usranog sveta u kome se nalazimo.

I zivo me interesuje da li gospodja psiholog koja je ovoliko anketirala jadne tinejdzere ima mozda jednog kod kuce. A ukoliko ima, da li se trudi da ispostuje sve zelje i zahteve koje je prikupila u svom svakodnevnom radu?
Bas me interesuje kakva bi bila buducnost tinejdzera ciji bi roditelji slepo poslusali i ispunili njihove zelje.

image

7. mart 2013. Posted by | Svet oko nas | , , , , , | 4 komentara

Cosmopolitan

Google, moj dragi prijatelj me je danas odveo u nekom potpuno neplaniranom smeru. Nikada ne citam Cosmopolitan, a posebno ne savete za „Popravljanje svoje veze“, „Bolje dozivljavanje orgazma“, „5 najboljih poza“, „Poze za jutarnji sex“… da ne nabrajam. Tu je takav spisak naslova da sam krenula da se cerekam vec posle treceg. Onda nisam mogla da izdrzim da sa koleginicom ne podelim svoje raspolozenje, pa sam nabola sledeci clanak, sa naslovom: „4 tipa frajera sa kojima ne treba ici na pice“.
1. Adrenalinski zavisnik… Navedeno da zivi 300 na sat (a ko ne zivi)? Savet kako mu podici adrenalin: pozovite ga na paraglajding (!?) ili neki drugi ekstremni sport. Bungee jump? Ma daaaj. Ne znam koja devojka tako zamislja sudar.
2. Ugladjen mamin sin. Pa svi su oni mamini sinovi. (Ljubi ih majka). Tesko da se ovde misli na nekog edipovca. Sta sa njim? Kao – provodi mnogo vremena ispred ogledala i u kupatilu. E jok, nego nadjite nekog sa kojim ne bi mogli bez gas maske!
3. Operativac  Ma nee… Najbolje da je pasivan i nista ne radi. Kolkiko je meni poznato, zene vole preduzimljive muskarce koji zavrsavaju sve sto su zapoceli.
4. Radoholicar  Kao, sedi stalno na poslu, pa je to mana (?!) Pa zaboga, sreca je da ima posao. Danas ako hoces ozbiljo da radis i da zaradis, moras da provodis mnogo vremena na poslu.
Pokusala sam da nadjem 5. pa 6. ili dalje, ali nema. A gde su umobolnici? Manijaci? Agresivci? Izgleda da sa njima moze da se izadje na pice.
I sta? Sa kim onda treba izaci? Skrenite iza prvog coska i pokupite nekog jadnika sa stepenista. Definitivno nece pripadati ni jednoj vrsti od ove cetiri. A i bice presrecan da ga odvedete na pice.

Sledeci naslov: „Otkrijete sve njegove tajne uz profi detektivske savete“
Auuu… Koja je tu spijunaza. Kao iz nekog filma. Pocev od preturanja po dzepovima, do istrage hard diska na compu.
Kao prva tacka je „Ako mu stan deluje uredno, ali je kada prljava…“ pa onda navodi da je to definitivni dokaz da je „neko“ bio i tusirao se – savet: proveriti slivnik, da li ima dugih dlaka (!!!) Pa jebo gaaa! Prvo, da nesto zakljucimo. 95% zena posle tusiranja opere kadu. Kao drugo… PRCKATI PO SLIVNIKU ?!?
Sledeci savet je: pretraziti „gomilicu“ na stolu, gde prazni sadrzaj iz dzepova. Proveriti vizitkarte, jer ukazuju sa kim se sretao, tj da li je poslovni ili svalerski sastanak. Ma daa… sigurno mu je svalerka dala vizitkartu. Hohoho!
Onda savet da mu se povade svi carsavi, odeca, donji ves, (nisam naisla na carape), a onda da kao pas sve to iznjuskate, da slucajno nema nekog „cudnog mirisa“.
Onda dolazi na red njegovo vozilo… Opisano je kao ulazak i pretraga mesta zlocina, gde ste vi vrhunski foreznicar. Kod danasnjih momaka tesko da cete naci neko djubre u kolima. Nisam bas ponosna na to, ali, mojim kolegama su mnogo cistija vozila nego meni. Da nadjete „cudne adrese na papiricima“, „cd sa muzikom koju ne slusa, zaturen ispod sedista“ ili zenski karmin, nema teorije. Ocekivala sam neku dublju analizu boje karmina (ako bi kojim slucajem bio pronadjen), ali sam se razocarala. Ni slova. Vec sam u glavi imala sliku histericne cure koja mahnito pretrazuje auto, sa spremnom celofanskom kesicom za dokazni materijal. Psihoticno!
Da ne pominjem da su onda dosli na red rokovnik, pa kanta za djubre i na kraju kompjuter gde treba pregledati history.
Mislim…sta reci.
Palo mi je na pamet da bi trebalo izbaciti neki calanak za muskarce sa naslovom „Sa kim ne treba izlaziti“, a onda navesti kao prvu i jedinu tacku: devojke koje citaju Cosmopolitan.

3. oktobar 2012. Posted by | Nesto licno | 1 komentar

Grlom u jagode

Te davne 1966 godine, predsednik Tito je svecano pustio u rad  HE Bajina Basta, najveci objekat na Drini. Indira Gandi je postala premijer Indije. Umrli su Grigor Vitez, Walt Disney i  Buster Keaton.  Nasa Nikica Marinovic je u Londonu proglasena najlepšom Evropljankom i drugom pratiljom mis sveta. Prokopane su cele Terazije.  Odigrano je finale Kupa sampiona u Briselu: Real Madrid je dobio Partizan sa 2:1. Stampan prvi broj lista „Tempo“, najstarijeg sportskog magazina na Balkanu. Otvoren je prvi butik u Beogradu, „Eva“. Na Evropskom prvenstvu u atletici u Budimpesti, Vera Nikolic je osvojila zlatnu medalju na 800m. Sa Svetskog prvenstva u gimnastici u Dortmundu, Miroslav Cerar je doneo zlato, a Stevan Horvat sa Svetskog prvenstva u rvanju u Ohaju.
Osnovana je Matematicka gimnazija u Beogradu. Film „Moje pjesme, moji snovi“ je dobio  Oskara. Venera 3 se srušila na Veneru i to je prva letelica koja je dotakla drugu planetu. Izasao je Prvi broj casopisa „Džuboks“.
Sirom SAD se demonstriralo protiv rata u Vijetnamu. Sreli se John Lennon i Yoko Ono, a posle toga je usledio poslednji komercijalni zivi koncert The Beatles-a  odrzan u San Franciscu.

A ja… ja sam krenula u prvi razred i zakoracila u sistem iz koga vise nikada necu istupiti, bas kao sto nisu ni moji roditelji. A onda, bas kao i oni, gledati pomirljivo na zivot koji nas sve sigurnije pretice,  naprosto zato sto nam nista dtugo i nije preostalo.

U Beogradu je te godine osvanuo suncan i topao prvi septembar a ja sam, sestogodišnja devojcica, posla u prvi razred. Uredno pocesljana, sa repicem na vrh glave, bila sam ponosna na svoje nove  lakovane cipelice i belu haljinicu. U novoj skolskoj torbi su se nalazili lastis za preskakanje i kreda za crtanje skolice, a u glavi milijardu decijih misli….

Ne samo roditelji, nego i baba i deda su verovali da sam ja nesto posebno i da to „nesto“ sto se u meni nalazi treba sto pre staviti u pogon. Cisto da se ne trosi vreme. Ukrali su mi godinu dana najdragocenijeg i najslobodnijeg dela detinjstva, sobzirom da su me upisali godinu dana ranije u skolu. Ne bih smela da se zalim, jer je to bilo iz najbolje namere i uz moju zelju i saglasnost koja se ogledala u svakodnevnom urlanju: „Hocu i ja u skolu!“ Gospode, kako sam bila tupava! Sta mi je i trebalo da naucim da citam i pisem pre vremena? Posle sam se prilicno dosadjivala u skoli.
A onda sam upoznala Nebojsu, koji je isao samnom u razred, i zaljubila se na neki treci, cetvrti pogled. … Nikada necu zaboraviti plisanu kucu koju sam od njega dobila za rodjendan i bonbonjeru u obliku srca.
Odmah sam shvatila da i on gaji odredjene emocije prema meni, posto me nikada u igri kauboja i indijanaca, koja se svodila na obicnu jurnjavu, nije „upucao“. Uvek je bio kauboj, a ja indijanac, i uvek je bas mene „ostavljao u zivotu“, da prenesem svom crvenom narodu poruku belaca iz doline. Posle skole smo zajedno trcali na kolace kod Hase, naseg drugara iz razreda, ciji je tata drzao poslasticarnicu u Carice Milice. I danas stoji tamo ta poslasticarnica. Godinama sam odlazila u SDK kod Tanjuga, prolazila pored skole i poslasticarnice i cvilela u sebi zbog vremena koje prolazi sve brze i brze.
Medutim, svu sentimentalnost na stranu, zaista je tesko ne primetiti koliko se svet u kome danas zivimo potpuno razlikuje od tadašnjeg. Moja skola se vise ne zove onako kako se zvala nekada, mada, i toliko toga drugog se ne zove vise onako kako se zvalo nekada pa nikom nista. Jedno je, ipak, i dalje isto. Pocetak septembra bio je, jeste i ostace zauvek vreme za pocetak nove skolske godine. Ove 2012. godine, doduse, ona je, iz razumljivih razloga i na sveopstu radost, pocela u ponedeljak treceg septembra. U Srbiji je ove godine, oko 900.000 djaka krenulo u skole. Unija sindikata prosvetnih radnika iskoristila je taj dan za svoj jednodnevni strajk upozorenja kom se odazvalo 200 od ukupno 700 skola u kojima taj sindikat ima svoje clanstvo. Namera im je bila da ukazu na katastrofalno stanje u srpskoj prosveti i los materijalni položaj prosvetnih radnika.
Alarmantno je odjeknula i vest da ove godine u Srbiji ima 73.000 prvaka, hiljadu manje nego prosle godine. U protekloj deceniji ukupan broj prvaka smanjio se za citavih 10.000, bolna posledica bele kuge koja vec dugo vlada u Srbiji.

Pa ipak, uprkos svemu, skola je pocela jer skola naprosto mora da pocne. Ima neceg umirujuceg ali ujedno i zastrasujuceg u tome. Neki novi klinci su juce, kao i mi nekada, krenuli u skolu i popeli se na ringispil, sa koga vise nikada nece sici. Bas kao što i mi nismo i jos uvek se vrtimo besomucno u krug.
A znamo veoma dobro sta ih sada ceka. Posle osnovne skole ide srednja, pa onda dalje obrazovanje ili posao. Bar nema vise one uzasne vojne obaveze. Negde u hodu ce valjda upoznati neku srodnu dusu ili ce im se barem tako uciniti. Neki mozda i nece, ali to sada nije ni vazno. Pozenice se, dobice decu, otprilike u isto vreme dobice i nepovoljne dugorocne kredite koje ce otplacivati pola zivota i koji ce ih uterati u pakao. Morace naporno da rade kako bi nekako namirili sve nepravedno visoke troskove, a njihova ljubav ce se vremenom istrositi. Vise nece biti ono sto je bila nekada. Razvesce se ili nece,  jedva ce trepnuti okom a vec ce i njihova deca krenuti u skolu.
Pa ce onda proci još nešto vremena pa ce i deca njihove dece krenuti u skolu. A oni ce gledati pomirljivo na zivot koji ih sve sigurnije pretice, naprosto zato sto im nista drugo i nije preostalo.

Neki novi klinci su ovih dana krenuli u prvi razred. Poželimo im zato dobrodošlicu u nas svet. I mnogo, mnogo srece.

24. septembar 2012. Posted by | Nesto licno | 1 komentar

Svi putevi vode u Rim

Neću pričati o istoriji Rima… Wikipedia je puna podataka… Neću pominjati ni Romula ni Rema…ni brežuljke… Hanibala i slonove… Cezara… Oktavijana..Nerona… Ovo je samo moje vidjenje Rima koje sam jednostavno, morala da pribeležim, kako bi moji unuci sutra mogli da vide gde im se baba švrćkala u životu…

Mislm da je Zuko Džumhur jednom rekao: ” Ima gradova koji imaju dušu. To su oni gradovi koji maju svoju prošlost. U tome su gradovi slični ljudima”…Epitet “večnog grada” Rim nije dobio bez razloga. Pokušaću da zanemarim ličnu euforiju što sam se uopšte zatekla tamo.

Prava metropola u kojoj, koliko sam primetila za pet dana boravka, sve funkcioniše besprekorno. Ulice su prepune Smartića i Vespi. Gledajući parkng sa tridesetak skutera poređanih “pod konac”, nisam mogla da ne zamislim kako bi to izgledalo u Beogradu. Pitanje da li bi i jedan skuter ostao gde je. Vožnja metroom i opet poređenje… Doduše, teško da bilo šta može da se poredi sa beogradskim prevozom. Kada se uđe u metro (koji ima dve glavne linije) i kada vidiš veliki svetleći znak na kome piše “2 min.”, znaš sigurno da će se vrata vozila za 2 minuta otvoriti. Nema gužve i nema nervoze.

Kao i kod nas i tamo se pojavi neko ko želi da zaradi koji euro u gradskom prevozu, međutim, malo su uznapredovali u odnosu na naše ciganske harmonikaše. Ženica koja je ušla u metro, nosila je sa sobom elektronsku opremu sa sve zvučnicima, sa kojih se čula muzika. Ona sama je imala u ruci mikrofon, a onda zapevala jednu od italijanskih šansona. Moram priznatii da je zvucalo izuzetno dobro i vrlo prijatno. Posle refrena je prošetala po vagonu, pokupila svoj bakšis i izašla.
U startu su nas opomenuli da povedemo računa o novcu i dokumentima, jer ima mnogo lopova. Primetila sam i da ima veliki broj skitnica i prosjaka. Dok sam sedela na jednoj od bezbrojnih fontana, prišao je čovečuljak u odrpanom odelu, izvadio konopac od par metara sa privezanim magnetom na kraju, a onda počeo da “peca” sitniš iz fontane. Posle nekoliko izvučenih novčića, osvrnuo se levo-desno, prikupio svoju “pecaljku” i nastavio ka sledećoj fontani.

Na svakom koraku se nalaze brojne znamenitosti nastale u različitim istorijskim periodima. Svaki objekat, trg ili spomenik ima svoju priču. Antika, renesansa, barok i neoklasicizam se preklapaju i čine savršenu celinu. Osećala sam se kao da sam ušla u vremeplov. Svaki korak u ovom gradu je bio kao šetnja kroz istoriju.

Simbol Rima – Koloseum je fascinantna građevina ne samo za ono vreme. Pre dve hiljade godina je imao kapacitet od 50000 posetilaca. Sama pomisao da na beogradskoj Marakani ima 53000 mesta, mi dovoljno govori.
Poseta Panteonu me je ostavila bez daha. Grandiozna kupola sa otvorom na vrhu odakle se svetlost prostire do svakog ćoška, nameće pitanje: kako li su “ovo” napravili bez armature?

Bazilika sv.Pera je poseban doživljaj. Veličina je impozantna, a unutrašnjost pokazuje “šta sve crkva može”. Predstavlja “etalon” za sve katoličke crkve koje će se kasnije graditi, sobzirom da ni jedna ne sme da premaši gabarite ove bazilike. Ispred crkve je obelisk, visok 40 m sa postoljem, dovezen pravo iz Egipta u XVI veku. Paganski spomenik koji se nalazio ispred hrama Sunca je sada na centralnom trgu ispred bazilike, pojma katoličanstva.

Mnoštvo fontana, palata, trgova… Isuviše malo prostora i vremena da opišem sve svoje utiske.

Naravno da sam otisla u Hard Rock Cafe, jer me je užasno interesovalo kako izgleda. Ne znam šta sam ošekivala – možda bar da cujem dobar rock, ali…. Ispred Cafe-a večito guzva koju prave turisti kako bi kupili koji suvenir. Na prvi pogled se čini da je navala za rezervacije u Hard Rock-u, međutim, vešte hostese samo prave predstavu, glumeći prezaposlenost. Sto smo mogli da dobijemo tek za dva sata iako je pola cafe-a bilo prazno. Polumrak (toliki da baš nisi siguran šta ti je u tanjiru)… menu vrlo siromašan (obrazloženje: originalni menu iz Filadelfije od ne-znam-koje godine) ..par burgera, par sendviča i nešto sa testom. Po zidovima su primerci velike kolekcije predmeta iz istorije rock-a, mada, pregledom njihove knjižice sa opisima predmeta, sam naletela na mikrofon Franka Sinatre… Kakve on veze ima sa rockom? U svakom slucaju, sedela sam ispod košulje Jon Bon Jovi-a i slušala muziku koja nije imala nikakve veze sa rockom. Više sam očekivala od poznatog ugostiteljskog lanca sa cafeima širom sveta. Razočarana.

Za razliku od Rock Cafe-a, Cafe de Paris i Harry’s Bar imaju dušu i toliko Felinijevskog u sebi. Bila sam smeštena u hotelu u Via Veneto, za koju mnogi tvrde da je centar Rima i jedna od najpoznatijih ulica na svetu. Ulica je ovekovečena u Felinijevom filmu “La Doce Vita”, a nakon njega postala mesto gde se okupljao svetski jet set. Bezgranično su me uveselile crno bele fotografije iz šezdesetih, okačene po lokalima. Momentalno sam mogla da zamislim oko sebe Anitu Ekberg, Mastrojanija, Sofiju Loren, Klaudiju Kardinale….

Najviše ljudi je bilo na Španskom trgu – na stepenicama i oko fontane Di Trevi. Sve je podređeno turistima kojih ima oko 30 miliona godišnje.

Italijanke nisu više obučene po poslednjoj modi. Kriza je ostavila trag. Po tezgama na trgovima više čeprkaju rimske dame, nego turisti. Primetila sam da beogradske devojke mnogo bolje (i skuplje) izgledaju. Cene su visoke, iako ima dosta sniženja (sa 500 na 300 eura – baš i ne znači mnogo). Kafići su skoro potpuno prazni, a na svakom ćosku vas cimaju za rukav da uđete u njihovu pizzeriu ili da kupite komad koje-čega što preprodaju po ulici.

Italijani su izuzetno ljubazni i predusretljivi iako je po nekada problem u komunikaciji jer slabo znaju engleski. Bez obzira na jezičku barijeru, trude se da pomognu, pa objašnjavaju i rukama i nogama, što za divno čudo uspeva.
Fasade po celom gradu su besprekorne. Ne postoji mogućnost da se negde ljušti zid ili da su oštećeni prozori. O klima uredjajima neću ni da prićam. Ni na jednoj fasadi ih nema, što izgleda vrhunski…a ne kao…negde… U jednom trenutku sam videla drvored pomorandži, sa sve zrelim voćkama koje vise sa grana i pomislila – na šta bi to ličilo u Beogradu? Nepojmljivo!

Fontana Di Trevi…. ostavlja bez daha…Neptun u sred fontane deluje moćno i stvarno izaziva osećaj nečeg nadljudskog. Naravno da sam u fontanu bacila novčić …Kažu da to znači siguran ponovni dolazak u Rim. Nisam htela da razmišljam o tome da li je to reklama gradskih komunalaca koji svakodnevno iz fontane pokupe par hijada eura. Uostalom, ko može dnevno da zaradi tolike novce, ako ne sam Bog mora?

Ipak je najjači utisak na mene ostavio Rimski forum… Mesto koje je pre toliko stoleća bilo centar zbivanja…središte života….mesto prepuno ostataka hramova, stubova, mozaika, raskošnih ulica.. mesto puno duhova… magije…
Vratila sam se puna utisaka i sigurna da ću opet otići.
Arrivederci Roma!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

22. jul 2012. Posted by | Magazine | Ostavite komentar

Prevara – nase drugo „ja“

Vise puta mi je baba govorila: ne osudjuj druge – nikada ne znas sta moze da ti se desi sutra, pa da se i ti nadjes u takvoj situaciji. Boze, koliko je ta zena bila mudra!
S’obzirom da se moj brak raspao zbog cudnog shvatanja dragog mi supruga, da moze da se svrcka levo desno, pomislila sam: da li bih ja mogla da se svrckam levo desno?

U periodu razilaska su mi bili krivi svi zivi… i on i ona… ona mije bila nekako “posebno kriva”, posebno jer je bila moja drugarica i to dobra (bar sam tada tako mislila)… krivi su mi bili i njeni roditelji sto su je rodili, njeno selo odakle je dosla, njena skola i profesori, komsije…ma, svi su mi bili krivi. Razmisljala sam i o tome koliko ima moje krivice. Kako sam bila emotivni ovisnik o njemu, trudila sam se na sve moguce nacine da ne postanem jedna od onih zena , koje, kada se udaju, zaborave da su ikada bile zene, negovane, provokativne….zenstvene… Danima sam mucila sebe snimajuci filmove u glavi gde sam, naravno, ja glavna junakinja, a ona negativac i gde je srecem na ulici i treskam o beton (sobzirom da bi mi moja konstitucija u odnosu na njenu to omogucila). Gospode kako sam bila agresivna u tom periodu! A onda sam je makla sa svog horizonta i smestila je u grupu „totalno nebitnih ljudi“. Lagano je i iz te grupe nestala, tako da….kako ono bese njeno ime?? Onda sam svoje negativne misli fokusirala na njega. Znam, znam da nije lepo nekome zeleti zlo…nije hriscanski…. znam da bih trebala da budem iznad toga…. znam da ..sve znam, a opet…

Elem, zasto sam sve ovo pocela? Moja prijateljica …dobra prijateljica, koja je u grupi „bitnih ljudi“, posle mucnog razvoda je jedno duze vreme bila u depresiji… dubokoj depresiji… ultra-mega-hiper depresiji….mislim – umalo da se samoubije. Jedno vreme se bacila i na alkohol, ali…
Isla je kod psihitja, radila na sebi (i radili su na njoj) i dosla je malo sebi. Jbg – neki od nas to teze prebole, a neki lakse. Nakon svega toga, jedna od najcescih izjava je bila: JA TO NIKADA NE BIH URADILA DRUGOJ ZENI!! Pa ok… slazem se sa time. Ne kazem sada da treba da postoji neko „svetsko udruzenje zena“ gde ce medjusobno voditi racuna jedna o drugoj, saosecati sa svojim klubskim drugaricama, ali stvarno sam ubedjena da treba postojati neki, da kazem, kodeks ponasanja. Duboko verujem u ono „ne cini drugima ono sto ne zelis da tebi bude ucinjeno“. Slozila sam se sa njom 100% ! A onda je jednoga dana dosla i izvaljala: „Jaaoooo, sto je fiiin….jaooo sto je dobar…jao sto je zgodan…..jaooo kakav seeex“ !!!!

Samo sam treptala i cekala nastavak…. Idilicna prica… emocije…i hemija i fizika…. u cemu je kvaka?? „Jbg – ozenjen je“! …Trep! (to je moj trep)…. A njen odgovor na sve je: „Ko joj je kriv kada ne moze da ga zadrzi pored sebe ! Nisam ja kriva!! Da nisam ja. bila bi neka druga“… i jos kojekakva sranja…

Dok smo u mojoj dnevnoj sobi pijuckale kafu, posmatrala sam je…. Kada li mi je promakla njena transformacija? Izgledala je kao beskrupulozna zena koja zna sta hoce … To bi mi se svidjalo da nije u pitanju – to sto jeste. Pominjala je njegov razvod i …ne znam vise sta jos…
“ Da li si svesna da ces mozda neku drugu zenu dovesti u ono stanje u kome si sama bila? Da li si svesna da radis upravo ono sto je tebi uradjeno i apsolutno nemas grizu savesti“?
„Pa….. nisam ja kriva ako ona to ne moze da svari…. nisam ja kriva sto ona nije umela da ga zadrzi… nisam ja kriva ako ona ne ume da se izbori sa nekim stvarima…“
Pokusavala sam da joj objasnim da je upravo opisala sebe iz „nekog perioda“, ali… dzabe…

Druzimo se i dalje, ali… izbegavam pricu o njenom emotivnom zivotu. I opet razmisljam o tome da li sam JA kriva sto nisam umela da ga zadrzim? Da li je ta zena kriva? Da li bih ja to uradila? I ranije, a i sada sam sigurna da ne bih, ali…. zasto onda druge to rade? Zar mora uvek da bude ono: „dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“? Zar nam je nasa trenutna sreca toliko bitnija od necije tudje nesrece za koju smo sami odgovorni? Ili ja jos uvek isuvise verujem u neke stvari … u neku dobrotu, postenje i fer-play kod ljudi? Ko zna…

29. maj 2010. Posted by | Nesto licno | , | 13 komentara

Jedan osmeh resava sve

Moje starije dete je za rodjendan pre mesec dana dobila ljubimca…. Ne znam da li mogu da kazem “kucnog”, ali, s’obzirom da je u kuci, znaci da je kucni. To dovodi do sledeceg pitanja: ako imas slona u kuci, da li je i on “kucni” ljubimac…. Hajde da ne sirim temu. Elem…da – nisam rekla : ljubimac je Zika – mish…. Pazi – GLODAR ! U prvom trenutku sam bila zgrozena…. Onda sam ga pogledala, onako malog (valjda beba mish), sarenog, (crno belog-kao mala krava), pa sam opet bila zgrozena. Vec posle nekog perioda sam se koliko-toliko navikla na njega, ali… i dalje sam zgrozena. Nekako sam mislila da ce ta moja “zgrozenost” da prodje, medjutim – nikako. A onda mu je Jovana kupila kavez-dupleks. Ima vecu kvadraturu u odnosu na svoju masu od mene. Hajde, ok dupleks, nego… U sklopu kaveza je onaj idiotski tocak po kome Zika jurca i valjda misli da moze da stigne negde.

E, sada… problem je sto Zika pocinje da trci obavezno posle ponoci, a tocak drchi kada se okrece. U pocetku sam mislila da neko napolju nesto vuce, lupa, drnda, ali jok! Onda sam pratila cime se hrani mis, jer trci kao drogiran. I shvatila sam da je on moj neprijatelj. NAMERNO ceka da zaspim da bi poceo da jurca! Probala sam da ga izbacim na terasu, ali se volsebno opet stvori unutra…jbg, koje god dete da dodje, unese ga. Malo me je sramota da priznam da ne mogu da spavam zbog misha ali, tako je. Bicu tvrdog srca – Zika ce da leti !

I tako, posto se nisam bas naspavala, izlazim jutros kao zombi iz stana i….i…. Vrisnula sam na sred hodnika ..(zenstveno ..zastrasujuce…birajuci reci)…” JEBEM VAM MAJKU KOMSIJSKU LOPOVSKU!!!”

Vec treci put mi kradu cvece ispred vrata! S’obzirom da sam od jutros uzasno isfrustrirana, besna, nervozna, bespomocna…. nisam nista drugo mogla do da doticnom komsiluku ostavim nesto napismeno. To “napismeno” je bilo nesto u fazonu: u zgradi zive neki koji bi mogli malo da se kultivisu i nauce nacinu ponasanja u ovom nasem gradu – dajem besplatne casove i savete, pa svratite…. mozda i dobijete neku biljku :p Zar je potrebno nekome objasnjavati da biljka, iako mi je ispred vrata …MOJIH VRATA… nije “zajednicka imovina” . Bez obzira sto je posle mozda paze, cuvaju, zalivaju i tako to, ipak je to MOJEEE!! Sve u svemu, resila sam da nesto uradim…jos ne znam tacno sta, ali – smislicu!! Jbg – nemam pored sebe muskarca koji bi se borio za moja (i naravno svoja) prava, jer ja ovako jadna… nezasticena… slabasna zena… ne znam kako da izadjem na kraj sa svim strahotama, problemima, uzasima i ostalim sranjima koje nosi “soliranje”. Preterujem? Paaa…mozda malo🙂 Medjutim, evo primera: onomad (ima desetak dana) na parkingu ispred firme lepo ja vozim Yugisu trazeci mesto za parking i vidim na nekoliko metara ispred sebe lika koji je stao da izbaci iz kola zensko stvorenje. Stanem ja regularno…bez zurbe… bez frke… cekam… Zenska je izasla i krenula svojim putem, a on je lagano krenuo napred. Naravno, ja krenem za njim, jer, apsolutno nema svrhe da stojim na sred ulice i cekam da prodje radno vreme. Elem… spodoba je zakocila, (zakocila i ja) a onda je ….krenuo u rikverc !! Uvek sam zelela da Yugisa ima neku malo snazniju sirenu – kao brodsku, na primer, medjutim, ova sirena ima vise prizvuk krave koja muche ( i to bolesne krave), tako da bez obzira sto sam ja histericno lupala po sireni, volanu, a i drala se usput kao magarac, spodoba me je tresnula. Ja izlecem iz kola uz glasno negodovanje (prevod: &*^^*#@%%^&), na sta mi on kaze: “Sto me pratis”? Trepcem i ne verujem! Valjda je shvatio kakvu je glupost izvaljao, pa je dodao: “Nisam te video”! Na moje: “I sta sada? Polomljena maska…bla bla…”, on je rekao ..on je rekao… (dize mi se pritisak i kada se setim)… “NIJE TO NISTA – IONAKO, VIDI NA STA LICI AUTO” …JBT!!!! Kao da mi je stavio prst u oko! Jeste da Yugisa ne izgleda bas najbolje – u najmanju ruku kao da sam ga izvadila sa otpada i okacila mu jelkicu da bi bolje izgledao, ali – STA TO NJEGA BRIGA!!

Dok sam se spremala da ga bacim na travnjak i pocnem da gazim, videla sam krajickom oka kako njegova cerka (ona riba sto je bila u kolima) dotrcava jelenskim skokovima…. Bilo je ocito da se uplasila za oca. Boga mi, da sam na njenom mestu, i ja bih! Uz gomilu reci od kojih polovinu nisam razumela, shvatila sam da zna mog direktora i da ce ona to da sredi…sluzbeni auto… bla bla…. Naravno, disa je otkacio i sve je ostalo kako jeste. Zasto sam ovo ispricala? Pa ovako: da imam pored sebe neko musko ne bih morala ja da se derem onoliko! A i mozda bi se doticni “gospodin” vise uplasio nekog muskarca. Ovako sam ostala ko pokisla kokoska sa polomljenom maskom. I opet se vracam na ono sto mi je rekla koleginica relativno skoro. Ujutru sam usla u kupatilo i umalo nisam poginula – vruca voda je sikljala na sve strane. Zavrnula sam ventil i otisla na posao… Usput sam razmisljala kako je to vec…ne znam ni ja koja stvar po redu u kuci koja treba da se sredi. Sa vrata kancelarije sam zaurlala: TREBA MI MUUZ!!! Na to je moja draga koleginica samo rekla: “Ne, draga- ne treba tebi muz – tebi treba majstor”…. Koja istina!!!

Dakle….kao sto sam rekla…. dan polu-depresivan…. Doduse, dan je onakav kakvim ga napravis sam ujutru. Znas ono: probudis se i resis da ti dan bude lep. (A onda se najebes mile majke komsiluku)…. Kao sto je jednom prilikom ona opajdara Ruska Jakic izjavila: “Stanem ispred ogledala i kazem sebi: kako si lepa..kako si zgodna…kako si pametna..” Ne mogu ni da zamislim kako to izgleda, medjutim, kao ideja je odlicno. Baba mi je svojevremeno govorila: “U zavisnosti od toga ko je prva osoba koja ti pozeli dobro jutro i u zavisnosti od toga na kakav nacin to uradi, takav ce ti biti ceo dan.” Znaci, ako je to neki baksuz, ceo dan ce ti biti skenjan. Da bi to nekako izbegli, treba pribeci sledecem: kada ustanemo, odemo pred ogledalo, nasmejemo se sto sladje i pozelimo sami sebi dobro jutro. Deluje ! (Pod uslovom da te ne sjebu komsije na prvom koraku iz stana). U svakom slucaju, resila sam da se slatko osmehnem i sve svoje probleme pogledam sa odredjene “distance”…. Pa zaboga….vec za koji dan ce mi sve ovo biti jako smesno i totalno nebitno, a da ne pominjem kako ce biti za koji mesec….godinu…🙂 Prema tomeeee…Osmeh na lice :))

14. maj 2010. Posted by | Nesto licno | | 8 komentara

SUKOB MISLJENJA

Ovo je najlepsi grad na svetu!” G-dja Dobric je pljeskala rucicama….

Ovo je najsmrdljiviji grad na svetu…” gundjala je g-dja Zlokic….

Hajde, cuti! Zloco jedna… Uvek ces da ostanes dzangrizava gundjalica….

Nisam…. Samo sam realna . Pogledaj sav taj haos po ulicama. Pogledaj te ljude. Mediokritete… Lopove… Prevarante… Lazne moraliste… Nadobudne lovatore… Formalista koliko hoces… O birokratama necu ni da pricam…Karijeristi… Skorojevici…. Ti bi mogla da skines malo te svoje ruzicaste naocare . Ne mislim da si glupa, ali… Ako budes tako nastavila, pomislicu da jesi. Tebi je sve fino…. sve lepo…sve dobro… Mislis da u svim ljudima ima nesto dobro, samo da to treba iskopati… Ne, draga moja… U zabludi si! Svi su losi, dok se ne dokaze suprotno!” Drobila je bez prestanka Zlokicka…

Znas, ne mozes me ni isprovocirati ni naljutiti… Vec sam navikla na tebe. Uostalom… ne idemo jedna bez druge – ne bi bilo normalno, zar ne? I by the way, to sto smo u stalnom sukobu je vrlo produktivno, jel tako? To sto je rezultat u moju korist….” smeskala se Dobricka…..

Pppfff… Javi se kada budes vodila evidenciju… Ne verujem na rec. Uostalom, sigurna sam da je vise od polovine stanovnistva MOJEEEE!

Zabolela me je glava od ove svadje, pa sam resila da ih ignorisem neko vreme. Necu dozvoliti da mi se mozak raspadne od sukoba njihovog misljenja. Zasto sam uopste i pocela da razmisljam o ovome? Aha…znam! Poceli su prvi prolecni dani, skazaljka mi je naglo poskocila na meracu raspolozenja, a upravo sam gledala fotke Beograda na nekom kalendaru.

Krenula sam sa posla ranije, jer sam imala dogovor za kaficu u gradu… Sunce se razbaskarilo, a ja sam osecala neke poznate mirise koji su me asocirali na “neke tamo” godine i neke davne dogadjaje… Ne znam da li se i drugima to desava, ali, stvarno odredjene mirise vezujem za odredjene ljude, dogadjaje i neka vremena….

Podpazusni smrad asocira na voznju gradskim saobracajnim“… Zlokicka nije odolela….

Ne kretenu! Miris reke…bora…miris proleca….Pogledaj bele cvetice na sve strane – Beo-grad” cvrkutala je Dobricka

Beo je samo kada padne sneeeg”…vristala mi je u glavi Zlokicka…. Zatresla sam glavom da ih malo anuliram…

Dugo se nisam smucala po centru. Jednostavno, nema se vremena. Imala sam skoro ceo sat slobodno do pomenute kafe, pa sam krenula lagano kroz Knez Mihajlovu ulicu… Smeskala sam se , (i sama sebi licila na idiota), jer su me preplavile uspomene iz mladosti. Tu sam odrasla…. iza coska… Naravno da je “Knez” bio pun… Lepi ljudi… Lepe devojke… Naravno, muzicari, koji su tu u svako doba godine… Pedeset metara dalje i trubachi… Retko ko bez osmeha… Uzivala sam…

Da li primecujes da su kafici prepuni?? Radi li iko u ovom gradu?” ..zvocala je Zlokicka…

Naravno da radi…pa obrati paznju da je najveci broj mladih okolo… Studentarija…ucenici… Zar grad treba da bude prazan da ti ne bi gundjala?” … Odgovarala je Dobricka…

Jedan…dva…pet….sedam…”

Sta to brojis gundjalice?”

Plavuse! Zar je moguce da sve devojke zele da budu plavuse sa silikonima? Kako je to…khm…”

A da li postoji nesto sto tebi ne smeta? Pogledaj onu grupicu! Cetiri cure koje se smeju od srca… i crna i smedja i plava…. Pa slusaj ih! Zvuci bozanstvenoo! Prava muzika za usi!!”

Ppfff… ‘ajde…ako nista drugo bar su normalno obucene, a ne golog stomaka iako je tek tri dana preko nule…”

Mozes da pricas sta hoces… Ove devojke su slika naseg grada…Nekonvencionalne… Nasmejane… Zdrave… Optimisticne… Vidi se na prvi pogled da imaju dusu. Neko je rekao za ovaj grad i ljude u njemu da ih se treba cuvati, jer imaju dusu… “

Buaaahaaaa!!! Hajde da svratimo do silikonske doline (ulice Strahinjica Bana), pa da vidis kakvu dusu imaju!! Hahahaha! Dusa od grada je smislila za svoju dusu od ulice ime sa dodatkom silikona! Buuaaaahaa! Znas kako je jos zovu? Dolina nojevaaaa! Znas zasto? Jer iz kafica isturaju svoje glavice kao nojevi ne bi li videle koji automobil stize!! Hahahaha! Devojke u silikonskoj dolini su najbolji procenitelji pokretne imovine na svetu, kad ti kazeeem!” Zlokicka je urlala na sav glas….

Ti bi od svih devojaka napravila crnogorske neveste :p”

Svasta pricas! Samo smatram da se moral totalno srozao. Hajde budi iskrena, pa reci da nisam u pravu”…

Cekala sam da Dobricka udari kontru, ali…. nista. Jbg. U pravu je. Onda mi padose na pamet moje cure i njihve drugarice…

Hajde da to ostavimo za drugi put, pliiizzz”…

A zastoo? Damice su nedodirljivee, haaa??”

Ne gundjalice, nego je doslo vreme da se ode na kafu! Zar neces da prisluskujemo i komentarisemo, haaa? haaa?”

Uuuh….kako znas sta da kazes! Naravno da hocu! Tip je totalni lelemud „

„Nemoj tako…nije los…. Ima dobru dusu”….

Aha..i sta jos lepo mozes da kazes za njega”?

Paaa…. IMA DOBRU DUSU!!!”…

Mislim…. Argumenti su ti… GLASNI!!!”

HEEEEEEEEJ!!!! Razdrala sam se i prekinula galamu u glavi…. Mahnula sam Gogiju koji me je cekao ispred kafica. Moje dame ce morati malo da se strpe dok ne budem imala vremena da ih ponovo slusam….

Idemo negde na Savu…vidi kako je lepo vreme !!

Mozeee! “ … mislim da svi znaju da obozavam vodu…

Sava je….SAVA!! Lepa u svako doba godine….Dama u svetlucavoj haljini koja lagano klizi, zrachi i ….smeje se….lepo se cuje kako se smeje….

Volim da sedim pored vode jer me to na neki nacin ispunjava energijom i smiruje. Stvarno sam se radovala kao dete dok sam pijuckala kaficu i blejachila u vodu. Gogi je stari prijatelj. Nema potrebe da mu kazem bilo sta da bi znao kakvo mi je raspolozenje i sta u tom trenutku mislim.

Aaammmmmm…..” Dobricka je pocinjala da se opusta….

MANTRAS??? Gle stroke! Gle djubretaaa!” Zlokicka nikada ne miruje. Uvek je tu da kvari dobro raspolozenje upadicama, sarkazmom i ironijom. Zlokicka je prava zloca!

Moram nesto da promenim u svom zivotu….nesto drasticno”

Gogi me je pogledao podsmesljivo….”Opet? To ti pada na pamet svake godine kada pocne prolece. Sta si sada smislila? Koliko te poznajem, ta faza te drzi nedelju dana u vr’glave”….

Ubila sam ga na mestu pogledom…

Vidis da sam mrtva ozbiljna….sada me pusti da razmisljam o tome… Ti razmisljaj o tome kako ces ove godine imati bogatiji sexualni zivot. To ti je najveci problem :p”

Isplezio mi se i utonuo u svoje misli….

Haaaa! Drasticna promena!! Kekekeke…samo ako dobijemo sedmicu na LOTO-u”….

Nisi u pravu….i male promene u zivotu mogu da imaju veliki odjek… khmm… mislim da me razumes sta sam htela da kazem”….

Ma razumem, ali….OVO JE ZEMLJA SRBIJAAAA!!! Time je sve receno!!! Ovde se nista ne menja…samo klizi nizbrdo… i to ne lagano, nego brzinom svetlosti! A svi se, kao, necemu nadaju…. Cemu? Da ce da im se poveca plata? Da ce moci da zive bezbrizno – pardon, ne bezbrizno, nego koliko-toliko dostojanstveno… Pod tim podrazumevam da mogu da kupe bar hranu za prezivljavanje…. Da ce neko da reaguje …mislim “neko” !… Da ce da osvoje koji euro na nagradnoj igri..>posaljite sms i dobicete…< Onda od tih “velikih” nadanja prelaze na manje… Da im nece iskljuciti struju…. Da ih Infostan nece ganjati za nesto sto su platili pre 10 godina…. Da ce moci deci da plate skolovanje…. Da se niko od porodice nece razboleti …panika..panikaa…PANIKAAAA!!! .. 95% Srba je panicno!”

Dobricka je strpljivo sve saslusala… Ona nije po prirodi tupava – samo je veliki optimista. Ne “veliki” – UZASNI! U svemu pokusava da nadje nesto dobro… U svakome pokusava da vidi nesto pozitivno…. Da nije tako, Zlokicka bi totalno preuzela kontrolu, a to nikako ne bi valjalo. Desavalo se to u nekim trenucima kada nisam bila bas svoja. Tada sam se opustala i prepustala …. Zlokicka bi onda apsorbovala sve moje misli i samo bi rasla, rasla …i jachala! Ali….to je bilo nekada. Dugo nisam dozvolila da mi se tako nesto ponovi.

Znas..” ..Dobricka je pazljivo birala reci i govorila polako…”neke stvari svi uzimaju zdravo za gotovo…. Za neke stvari niko nije zahvalan – jednostavno ih podrazumeva…. Sve zavisi kako posmatras zivot… Neki vide samo ruzu, a neki samo trn…. Neki vide samo mrak, a neki i zvezde u potpunom mraku… Sve u svemu, ako ne razmisljas o dobrim, lepim stvarima, one ti se nece ni desiti….”

Pogledala sam Gogija koji se zavalio podigavsi noge na ogradu od splava…. Osetila sam toplinu oko srca…. Imao je blazen izraz lica koji je govorio: “Ma sve je super…sve je u najboljem redu… a ako i nije trenutno – sve ce se srediti i doci na svoje mesto..”

Pa da…bas je tako :))



25. mart 2010. Posted by | Nesto licno | , , , , | 4 komentara

Jedan od „onih“ dana….

Nikako mi nije jasno kako je moguce da sva sranja koja mogu da te zadese (ajde, ne bas SVA KOJA MOGU) uspeju da se strpaju u jedan dan…u desetak sati… jel to neki zakon, sta li je?

Kao prvo, nisam regularno ustala, jer su se telefoni (ne jedan nego dva) ispraznili u isto vreme. Sobzirom da sam teska na ustajanju, radi svake sigurnosti mi dva mobilna zvone….ali, oba da se isprazne u isto vreme? Navrat-nanos krecem da se spremam….u kupatilu crkava svetlo….hajde… sredicu se u mraku – bar mogu svoju glavu jos uvek da nadjem u mraku….jedva nalazim kljuc od kuce…a, neee…necu liftom – zaglavila bih se sigurno.. Jutros i nije bilo nesto hladno…auto bi morao da se upali iz cuga, mada….nikada nisam nacisto…. Dok se lomim niz stepenice pada mi na pamet da ga nisam prebacila na gorivo kada sam se sinoc parkirala…. uzas….ostao je na plinu….^$#^%%&$ Verglaj…. verglaaaj….verrrglaaaj…. sve sporije…posustaje… umire….

„Molim jedno vozilo za…..“

“ Jel vam nije kasno za 13 minuta?“

„Daj sta das…“

Sedim u parkiranom vozilu kao idiot jer ne vidim kroz prozore koji su skroz zamagljeni… Lepota zime…MRZIM ZIMU! Preracunavam se….ako taxista vozi kao sto inace voze – poluhistericno – stizem za 10 minuta….ako je jedan od komsijskih, domacih daveza, onda 15….ako ima avion, stici cu na vreme….nema avion :p

Srecom, dolazi nepoznati vozac i naravno (a kako bi drugacije?), redjaju se ispred nas prvo autobus (pocetna stanica), a tacno naspram njega lik sa sva cetiri upaljena migavca….otisao covek da kupuje burek i ostavio auto na sred ulice…. izmedju njih nema mesta da se prodje…. zasto neko uopste prolazi ulicom? Ok…cekamo da spodoba kupi pola pekare….. Otkuda djubretari u ovo doba dana? Cetvrta kanta…peta….. sada mi ni avion ne bi pomogao… Malo sam odahnula kada smo najzad izasli na autoput i posle cetiri sekunde se skamenila. Kolona je bila….pa nedge do semafora u Nishu…. Oookkk….sta sada? Javicu da kasnim….mnoogoo kasnim….Ahaaa…ne mogu da javim – prazni mi telefoni… Prepustam se sudbini i razmisljam kako cu bar danas da dobijem platu, pa da bar zavrsim kupovinu za praznik….

Posle jedno 40 minuta stizem na posao…kasnjenje – nesto vise od sata..jbg…. Sa vrata znaju kakvog sam raspolozenja…. dobijam informacije iz prve…

„Kazu da je jeziva guzva…“

„ZNAAM! „….

„Probala sam da te dobijem, ali si nedostupna….“

„ZNAAAM!“….

Nakon mog urlika da nisam uspela da upalim auto, jedan kolega dodaje:

Ne treba da ga ostavis uvece na plinu, jer….”

„ZNAAAAMMM!“

Nadalje me izbegavaju… Vec me cekaju dva komintenta, a telefon zvoni non-stop…. Stvari mi ispadaju iz ruku…. ketridz u stampacu se ispraznio…. Nisam bas bila najljubaznija (ko bi rek’o?) i najzad krecem oko 13.oo na rucak.

Uopste se nisam iznenadila kada su mi krompirici zavrsili u krilu…. U medjuvremenu napunjeni mobilni zvoni:

“ Gotov Vam je lap-top….Kada mozete da dodjete po njega?“

„Nikako danas…ne stizem…auto…“

“ Hocete posle praznika?“

“ NEEEEEEE!!! NIKAKOOO!!! Dolazim sutra, pa makar puzala do centra grada!!“ …A bas sam uplanirala da ga uzmem ….

Zvrrrr….

Mamaaa! Napravila sam sranje…. Nisam namernoooo !!!Slucajno sam zaboravila jutros da iskljucim peglu..”

Zamisljam pozar….zgariste…. ugljenisane ostatke stvari u stanu….

Jesi kod kuce??? (jeste) Jesi je iskljucila? Sve u reduu?”

Daaa, mada…nije bilo potrebe da je iskljucujem – crkla je… Kupi novu!!! (dete cvrkuce)…Sta ti je mamaaa? ”

NISTAAA!!”

Ma da…kupi novu…gundj…samo vi narucite! Upravo mi pada na pamet i DVD koji je crkao i koji treba da odnesem …negde..:p

Vec 16.45? BANKAAA!!!! Otrcavam prekoputa u Societe da podignem platu i u sebi pevam:

“ Keshhh…kessshhh…keeeshhhh…nanana…“

Usput stajem u blato i umazem se ko svinja…. ko dve svinje :p

SHOK!!! Bankomat odbija da komunicira samnom…

„Obratite se najblizoj expozituri..“

Utrcavam u banku kao da cu tog trenutka da izvadim oruzje i izvrsim pljacku, a onda uklizavam ispred saltera….

„Vas racun je blokiran..“

STOO? STAA? KAKO? ZASTO? GDE SU PARE? „

Tu su, legle su, ali ste bili u nekom nedozvoljenom minusu a Genex je Vasa ekspozitura, a oni rade do 16.30, tako da …. do sutra…“

„Nedozvoljen minus? So what? Jeste mi naplatili lepu kamatu za to?“

„Pa jesmoo, ali…niste smeli…“

„Ahaa….a sto ste mi dozvolili onda“?

“ Paaa…ne znam kako je doslo do toga…“

“ Ok….dovidjenja!!! “

Da sam mogla da zalupim vratima, sigurno bih to uradila…. Da nije bilo rizika da me uhapse, sigurno bih se svadjala… Nisam uradila nista od toga…. Nista od kupovine…nista od lap-topa….nista od para…. Ulazim u kancelariju i umesto da citam „Privredni savetnik“ (s’obzirom da su, naravno, pred kraj godine izbacili gomilu novih propisa), krecem da lupam po tastaturi kucajuci „ovo“…. Osecam kako mi niz nogu mili petlja od carape koja se upravo pocepala…. Hvala sto ste me saslusali…saosecali samnom…. A i ako niste – nemojte da mi kazete…. Upravo su mi se odlepile trepcuce sijalicice sa zida i srokale se na patos…. E, bas tako mi nesto sada i izgleda praznik…. srokano… Daj da stavim jos neku tackicu pa da brisem kuci da spavam…. samo da se zavrsi danasnji dan…..

28. decembar 2009. Posted by | Nesto licno | , , , , | 9 komentara

Ja bih malo da odem odavde….

Ovaj moj office je bas onako slatko mesto…Svi tvrde da odavde zraci ubitacna kolicina pozitivne energije, pa im je to razlog da se vrte naokolo po ceo dan… Nekada i ne smeta toliko, ali, nekada je uzasno naporno slusati galamu i osecati guzvu oko sebe, dok moras da odradis neke vazne stvari. Onda vrisnem i sve ih razjurim kao nevaljalu decu…. Kolege ..ko kolege… Neki su dragi, neki su prave sakalude… A kupci…e, to su sve „slucajevi“…. Ima onih zahtevnih koji te izmore i izmrcvare do krajnjih granica, ali ima i par onih za koje ne mogu da kazem ama bas nista… verovatno zato sto se ti ne zadrzavaju duze od 20 sekundi…. Shvatila sam zapravo da se u celoj toj guzvi osecam ugrozeno….ono – ugrozavanje mog prostora. Volim ovu firmicu…volim svoj posao…volim ovu atmosferu…. Uvek je dosta smeha, a morate priznati da je atmosfera na radnom mestu izuzetno vazna stvar…cuj…izuzetno vazna – najvaznija… Hocu da kazem, sta ce ti dobar posao (to dobar bi trebalo da bude pod znacima navoda), ako ti se povraca kada ides na radno mesto. Ima dana kada je totalna ludaja, ali ima i kada je potpuno opusteno, pa mi se ne mili da izadjem iz kancelarije🙂

Neki dan je bio jedan od „onih“…dana. „Oni“ dani mi dolaze obavezno pred kraj godine i pred zavrsni racun….. Tada hocu da menjam posao…. da odem negde na pusto ostrvo… da otvorim kafanu… da ubijem nekoga… da ubijem sebe… Tada me svi nerviraju i svi mi smetaju…. Tada sam nervozna… otrovna… ironicna… umem da budem jako neprijatna (nicim izazvana – ko bi rekao)…. Elem – moja draga koleginica vrlo dobro zna kako izgledaju „oni“ dani…. vec je dovoljno godina samnom, tako da se mucenica navikla… Posto sam izjavila da cu sve da prodam i da idem na selo da zivim, jer mi je svega preko glave, ona je pocela da urla od smeha. Izjavila je da sebe i moze da zamisli na selu, ali mene nikako…. Jedino bih mozda bila dobra sa klanjem kokosaka i to po sistemu: „dodji ovamo…O’MAAA“, gde jadna koka dolazi savijene glavice („kvoooc“) i namesta shiju na panj pomirena sa svojom sudbinom…. Mislim…mogla sam zivo da zamislim tu sliku, mada….pokusala bih da ih nateram da sve to odrade same, jelda:) Ono…samoubistvo – cisto da se ne maltretiram…. Doduse, kada sam pomislila da te iste koke treba da se hrane kako bi porasle, da krave treba da se muzu…. da treba da se bere rucak…tj ono sto ce da bude rucak, nije mi se vise cinila tako privlacnom ideja da odem na selo.

Pre par godina, dok su moje klinke intenzivno trenirale basket, odemo svi komplet na finalnu utakmicu u Kikindu… Tu su bili treneri, roditelji, naravno igracice, pa kako je sa njima u timu bila jedna curica iz Kikinde, njen tata je resio da napravi rucak i ugosti celu ekipu (u prosirenom sastavu)…. Posto su dobile medalje, otisli smo kod naseg domacina…. Vojvodjanksa kuca… dugacka trpezarija…. postavljen sto…. U dvoristu se na vatri u kazancetu kuvala riblja corba, a przena riba je bila poredjana po stolu kao drva….. I vinooo….savrseno domace vino🙂 Atmosfera opustena…. cure raspolozene i vesele…. Posle jedno dva sata uzivanja, poceli smo krisom da gledamo koliko je sati… vreme da se krene. Tada je nam je domacin rekao: „Ta ja vas stvarno ne razumem…. (onako je slatko otezao dok nas je po malo pljuvao)… Pa vi svi Beogradjani ste polu-ludi…. Ne bih mogao da zivim tamo ni za kak’e novce…. sve je 300 na sat…. Ovako, polagackeee… opustenooo… i sve se stigne…“ I jeste covek u pravu…. Definitivno smo zaboravili neke bitne stvari u zivotu. Zaboravili smo da se opustimo i malo uzivamo u tome sto smo zivi…. A ja? Ja sam i dalje u potrazi za nekim mestom gde nema poreske…. gde nema zavrsnog racuna… zivota „300 na sat“, ali, cisto sumnjam nesto da toga ima u blizini…. Kubaa??? Vredi razmisliti……Polinezijaaa? Jaooo….kako bi to bilo dobro….vadim skoljke….jedem banane….nadjem nekog finog Polinezanina koji ce da me cuva, mazi i pazi (i da mi bere banane)….I tako do prvog cunamija…. Ali, bar cu malo da odmorim dusu od sve ove frke i trke.

 

22. decembar 2009. Posted by | Nesto licno | , , , , , | 2 komentara