Najdrazi pesnik

 

MIROSLAV ANTIC – ROMANSA

Na svet sam došao sličan ljudima

koji na srcu nemaju ljusku

i sve sam menjao u grudima

za jednu pesmu dobru i ljudsku …

U nebo sam se sunovratio

sa svima sam se vlažno ljubio

i kome treba, nežnost vratio

i kome treba, bol izgubio …

Šta sam to imao od života ?

nečiju kosu… nečiju ruku…

i jedno srce ustreptalo

i dva-tri osmeha tiha i prosta …

Sve je to ponekad tako malo

sve je to , videćeš , sasvim dosta…

 

Mirolav Antic – Kroj

 
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Mirolav Antic – Bosonoga pesma

Ovo je pesma 
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe,prozracne.

         2.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja,zar ne znas:
divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh,dubok
kao jezerske vode.

Evo,i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.

 

MIROSLAV ANTIC – KADA MI NEDOSTAJES

Kada mi nedostaješ

mislim tuđe misli

kradem svoje vreme

provlačim ga između oblaka ,

snova daljine i snega …..

Kada poželim da ti nedostajem

odsanjam pesmu zatvorim oči

i na kaldrmi zamislim cvet beli…….

Kada te nema jer tako hoću

zaledim osmeh u sebi kažem ime

udahnem duboko i pomislim

tako mi nedostaješ …

Psovke nežnosti – Miroslav Antic

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni k’o trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova cuda traži,
a sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juce hteli,
i sutra šta cemo hteti.

Goreli smo,
al’ nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukcije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
vec smo zvezde što sjajem svo nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

Jastuk za dvoje – Miroslav Antic

Ovo je pesma za tvoja usta od
visanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.
Podelicu s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu case, na cigareti, i blatnjav
hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Cak i kad ti se cini da ih mi nekud vodimo,
one se smeskaju blago i nekuda nas vode.
Bicemo tamo negde mozda suvise voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti