Jedan od “onih” dana….

 

Nikako mi nije jasno kako je moguce da sva sranja koja mogu da te zadese (ajde, ne bas SVA KOJA MOGU) uspeju da se strpaju u jedan dan…u desetak sati… jel to neki zakon, sta li je?

Kao prvo, nisam regularno ustala, jer su se telefoni (ne jedan nego dva) ispraznili u isto vreme. Sobzirom da sam teska na ustajanju, radi svake sigurnosti mi dva mobilna zvone….ali, oba da se isprazne u isto vreme? Navrat-nanos krecem da se spremam….u kupatilu crkava svetlo….hajde… sredicu se u mraku – bar mogu svoju glavu jos uvek da nadjem u mraku….jedva nalazim kljuc od kuce…a, neee…necu liftom – zaglavila bih se sigurno.. Jutros i nije bilo nesto hladno…auto bi morao da se upali iz cuga, mada….nikada nisam nacisto…. Dok se lomim niz stepenice pada mi na pamet da ga nisam prebacila na gorivo kada sam se sinoc parkirala…. uzas….ostao je na plinu….^$#^%%&$ Verglaj…. verglaaaj….verrrglaaaj…. sve sporije…posustaje… umire….

“Molim jedno vozilo za…..”

” Jel vam nije kasno za 13 minuta?”

“Daj sta das…”

Sedim u parkiranom vozilu kao idiot jer ne vidim kroz prozore koji su skroz zamagljeni… Lepota zime…MRZIM ZIMU! Preracunavam se….ako taxista vozi kao sto inace voze – poluhistericno – stizem za 10 minuta….ako je jedan od komsijskih, domacih daveza, onda 15….ako ima avion, stici cu na vreme….nema avion :p

Srecom, dolazi nepoznati vozac i naravno (a kako bi drugacije?), redjaju se ispred nas prvo autobus (pocetna stanica), a tacno naspram njega lik sa sva cetiri upaljena migavca….otisao covek da kupuje burek i ostavio auto na sred ulice…. izmedju njih nema mesta da se prodje…. zasto neko uopste prolazi ulicom? Ok…cekamo da spodoba kupi pola pekare….. Otkuda djubretari u ovo doba dana? Cetvrta kanta…peta….. sada mi ni avion ne bi pomogao… Malo sam odahnula kada smo najzad izasli na autoput i posle cetiri sekunde se skamenila. Kolona je bila….pa nedge do semafora u Nishu…. Oookkk….sta sada? Javicu da kasnim….mnoogoo kasnim….Ahaaa…ne mogu da javim – prazni mi telefoni… Prepustam se sudbini i razmisljam kako cu bar danas da dobijem platu, pa da bar zavrsim kupovinu za praznik….

Posle jedno 40 minuta stizem na posao…kasnjenje – nesto vise od sata..jbg…. Sa vrata znaju kakvog sam raspolozenja…. dobijam informacije iz prve…

“Kazu da je jeziva guzva…”

“ZNAAM! “….

“Probala sam da te dobijem, ali si nedostupna….”

“ZNAAAM!”….

Nakon mog urlika da nisam uspela da upalim auto, jedan kolega dodaje:

“Ne treba da ga ostavis uvece na plinu, jer….”

“ZNAAAAMMM!”

Nadalje me izbegavaju… Vec me cekaju dva komintenta, a telefon zvoni non-stop…. Stvari mi ispadaju iz ruku…. ketridz u stampacu se ispraznio…. Nisam bas bila najljubaznija (ko bi rek’o?) i najzad krecem oko 13.oo na rucak.

Uopste se nisam iznenadila kada su mi krompirici zavrsili u krilu…. U medjuvremenu napunjeni mobilni zvoni:

” Gotov Vam je lap-top….Kada mozete da dodjete po njega?”

“Nikako danas…ne stizem…auto…”

” Hocete posle praznika?”

” NEEEEEEE!!! NIKAKOOO!!! Dolazim sutra, pa makar puzala do centra grada!!” …A bas sam uplanirala da ga uzmem ….

Zvrrrr….

”Mamaaa! Napravila sam sranje…. Nisam namernoooo !!!Slucajno sam zaboravila jutros da iskljucim peglu..”

Zamisljam pozar….zgariste…. ugljenisane ostatke stvari u stanu….

”Jesi kod kuce??? (jeste) Jesi je iskljucila? Sve u reduu?”

“Daaa, mada…nije bilo potrebe da je iskljucujem – crkla je… Kupi novu!!! (dete cvrkuce)…Sta ti je mamaaa? ”

“NISTAAA!!”

Ma da…kupi novu…gundj…samo vi narucite! Upravo mi pada na pamet i DVD koji je crkao i koji treba da odnesem …negde..:p

Vec 16.45? BANKAAA!!!! Otrcavam prekoputa u Societe da podignem platu i u sebi pevam:

” Keshhh…kessshhh…keeeshhhh…nanana…”

Usput stajem u blato i umazem se ko svinja…. ko dve svinje :p

SHOK!!! Bankomat odbija da komunicira samnom…

“Obratite se najblizoj expozituri..”

Utrcavam u banku kao da cu tog trenutka da izvadim oruzje i izvrsim pljacku, a onda uklizavam ispred saltera….

“Vas racun je blokiran..”

“STOO? STAA? KAKO? ZASTO? GDE SU PARE? “

“Tu su, legle su, ali ste bili u nekom nedozvoljenom minusu a Genex je Vasa ekspozitura, a oni rade do 16.30, tako da …. do sutra…”

“Nedozvoljen minus? So what? Jeste mi naplatili lepu kamatu za to?”

“Pa jesmoo, ali…niste smeli…”

“Ahaa….a sto ste mi dozvolili onda”?

” Paaa…ne znam kako je doslo do toga…”

” Ok….dovidjenja!!! ”

Da sam mogla da zalupim vratima, sigurno bih to uradila…. Da nije bilo rizika da me uhapse, sigurno bih se svadjala… Nisam uradila nista od toga…. Nista od kupovine…nista od lap-topa….nista od para…. Ulazim u kancelariju i umesto da citam “Privredni savetnik” (s’obzirom da su, naravno, pred kraj godine izbacili gomilu novih propisa), krecem da lupam po tastaturi kucajuci “ovo”…. Osecam kako mi niz nogu mili petlja od carape koja se upravo pocepala…. Hvala sto ste me saslusali…saosecali samnom…. A i ako niste – nemojte da mi kazete…. Upravo su mi se odlepile trepcuce sijalicice sa zida i srokale se na patos…. E, bas tako mi nesto sada i izgleda praznik…. srokano… Daj da stavim jos neku tackicu pa da brisem kuci da spavam…. samo da se zavrsi danasnji dan…..

 

Ja bih malo da odem odavde….

 

Ovaj moj office je bas onako slatko mesto…Svi tvrde da odavde zraci ubitacna kolicina pozitivne energije, pa im je to razlog da se vrte naokolo po ceo dan… Nekada i ne smeta toliko, ali, nekada je uzasno naporno slusati galamu i osecati guzvu oko sebe, dok moras da odradis neke vazne stvari. Onda vrisnem i sve ih razjurim kao nevaljalu decu…. Kolege ..ko kolege… Neki su dragi, neki su prave sakalude… A kupci…e, to su sve “slucajevi”…. Ima onih zahtevnih koji te izmore i izmrcvare do krajnjih granica, ali ima i par onih za koje ne mogu da kazem ama bas nista… verovatno zato sto se ti ne zadrzavaju duze od 20 sekundi…. Shvatila sam zapravo da se u celoj toj guzvi osecam ugrozeno….ono – ugrozavanje mog prostora. Volim ovu firmicu…volim svoj posao…volim ovu atmosferu…. Uvek je dosta smeha, a morate priznati da je atmosfera na radnom mestu izuzetno vazna stvar…cuj…izuzetno vazna – najvaznija… Hocu da kazem, sta ce ti dobar posao (to dobar bi trebalo da bude pod znacima navoda), ako ti se povraca kada ides na radno mesto. Ima dana kada je totalna ludaja, ali ima i kada je potpuno opusteno, pa mi se ne mili da izadjem iz kancelarije Neki dan je bio jedan od “onih”…dana. “Oni” dani mi dolaze obavezno pred kraj godine i pred zavrsni racun….. Tada hocu da menjam posao…. da odem negde na pusto ostrvo… da otvorim kafanu… da ubijem nekoga… da ubijem sebe… Tada me svi nerviraju i svi mi smetaju…. Tada sam nervozna… otrovna… ironicna… umem da budem jako neprijatna (nicim izazvana – ko bi rekao)…. Elem – moja draga koleginica vrlo dobro zna kako izgledaju “oni” dani…. vec je dovoljno godina samnom, tako da se mucenica navikla… Posto sam izjavila da cu sve da prodam i da idem na selo da zivim, jer mi je svega preko glave, ona je pocela da urla od smeha. Izjavila je da sebe i moze da zamisli na selu, ali mene nikako…. Jedino bih mozda bila dobra sa klanjem kokosaka i to po sistemu: “dodji ovamo…O’MAAA”, gde jadna koka dolazi savijene glavice (“kvoooc”) i namesta shiju na panj pomirena sa svojom sudbinom…. Mislim…mogla sam zivo da zamislim tu sliku, mada….pokusala bih da ih nateram da sve to odrade same, jelda:) Ono…samoubistvo – cisto da se ne maltretiram…. Doduse, kada sam pomislila da te iste koke treba da se hrane kako bi porasle, da krave treba da se muzu…. da treba da se bere rucak…tj ono sto ce da bude rucak, nije mi se vise cinila tako privlacnom ideja da odem na selo.

Pre par godina, dok su moje klinke intenzivno trenirale basket, odemo svi komplet na finalnu utakmicu u Kikindu… Tu su bili treneri, roditelji, naravno igracice, pa kako je sa njima u timu bila jedna curica iz Kikinde, njen tata je resio da napravi rucak i ugosti celu ekipu (u prosirenom sastavu)…. Posto su dobile medalje, otisli smo kod naseg domacina…. Vojvodjanksa kuca… dugacka trpezarija…. postavljen sto…. U dvoristu se na vatri u kazancetu kuvala riblja corba, a przena riba je bila poredjana po stolu kao drva….. I vinooo….savrseno domace vino Atmosfera opustena…. cure raspolozene i vesele…. Posle jedno dva sata uzivanja, poceli smo krisom da gledamo koliko je sati… vreme da se krene. Tada je nam je domacin rekao: “Ta ja vas stvarno ne razumem…. (onako je slatko otezao dok nas je po malo pljuvao)… Pa vi svi Beogradjani ste polu-ludi…. Ne bih mogao da zivim tamo ni za kak’e novce…. sve je 300 na sat…. Ovako, polagackeee… opustenooo… i sve se stigne…” I jeste covek u pravu…. Definitivno smo zaboravili neke bitne stvari u zivotu. Zaboravili smo da se opustimo i malo uzivamo u tome sto smo zivi…. A ja? Ja sam i dalje u potrazi za nekim mestom gde nema poreske…. gde nema zavrsnog racuna… zivota “300 na sat”, ali, cisto sumnjam nesto da toga ima u blizini…. Kubaa??? Vredi razmisliti……Polinezijaaa? Jaooo….kako bi to bilo dobro….vadim skoljke….jedem banane….nadjem nekog finog Polinezanina koji ce da me cuva, mazi i pazi (i da mi bere banane)….I tako do prvog cunamija…. Ali, bar cu malo da odmorim dusu od sve ove frke i trke.

 

 

Pismo deda Mrazu

 

Dragi deda Mraze….

Evo i ove godine ti saljem pismo (mail), ali, za razliku od ostalih godina, ovaj put nista ne zelim. Ne dizi obrve! Sta se cudis? Pa zar te to iznenadjuje? Posle svih ovih decenija i ni jedne – ali BAS NI JEDNE ispunjene zelje tebe nesto cudi? Da si bar rekao “necu” ili ” ne mogu” …ili bilo sta slicno… Nego si svih ovih godina mudro cutao i pravio se lud. Pa jesam li ja najgora? Zar su moje zelje toliko bile velike u odnosu na sve ostale? Pa nisu!!! Da to nije nesto licno?? Ne secam se da smo imali bilo kakav konflikt, tako da stvarno ne znam iz kog razloga bi tvoj odnos prema meni bio drugaciji nego prema ostalima. Svasta mi pada na pamet. Mogu samo jedno da ti kazem. Duboko si me razocarao. Svake godine sam mislila da ti se “omaklo”….da nisi primio postu….zagubi se…desava se….. Svake godine sam nalazila kojekakva opravdanja za tebe …. sve do sada. A moje zelje nisu bile nista posebno…evo… podseticu te na neke – sigurna sam da si do sada vec iskopao iz nekog budzaka sva moja pisma da proveris da li sam u pravu…. Secas se one godine kada sam ti trazila Barbiku sa crnom kosom? Naravno da mi nisi poslao….. Morala sam sama da farbam svojoj plavokosoj lutki kosu….naravno da sam to mogla da uradim samo onime sto sam imala pri ruci – crrni tush….. naravno da sam napravila nevidjeni svinjac (bila sam mala – nisam bas bila spretna)…. I naravno da sam dobila nezapamcene batine uz reci “Zapamti kada ces dobiti novu igracku” – bas ti hvala deda Mraze! A secas li se one godine kada sam ti trazila klizaljke? Naravno da mi nisi poslao! Morala sam da pozajmim od drugarice klizaljke koje su mi bile velike, tako da sam se ziva izlomila, uganula ruku i nisam mogla napolje danima….Posle toga mi dugo nisu dali ni na rosule da stanem, a kamoli da obujem klizaljke….Bas ti hvala…. Priseti se pisma iz srednje skole gde sam te molila za dve stvari…. Da mi popravis keca iz istorije i da dobijem lepu sarenu snalu za kosu sa perlicama (bas sam je jako zelela)….Naravno da je kec ostao, a majka mi je (besna zbog keca) odsekla kosu na kratko, tako da mi snala nije ni bila potrebna….. Ma, veliko ti hvala…..

Eto, ovaj sneg me je podsetio na studije i zelje za vreme studiranja…. Samo sam pozelela lepu haljinu za novu godinu….. Ali, neee….. Ne samo da nisam dobila haljinu, nego si iz inata te godine pustio sneg da nemilice pada, tako da nisam ni stigla na docek…. naravno da mi haljina nije ni trebala….. Jos sam ostala zatrpana kod kuce, a tako sam zelela da docekam ponoc sa jednim deckom…. Ma…HVALA!!!! Ne racunam ono kada sam ti trazila silikone…to je bila samo proba – pomislih: posto mi nikada nisi dao ono sto mi treba, mozda mi das ono sto mi uopste ne treba (cisto iz zaebancije):p…. Tada sam shvatila da nemas ni smisla za humor :p Zadnja zelja je bila prosle godine – OVDE – {da ne kaze neko da izmisljam)….Poslala sam ti mail i …nista…. Naravno da sam bila osudjena na apstinenciju …(sta sam drugo i mogla da ocekujem)…. Zapravo, kada bolje razmislim, mogu da ti se zahvalim…. Sto? Pa zato sto sam u zivotu sve sama uradila i napravila…. I dosla sam do zakljucka da si jedan …..neee …. e necu da kazem… Strasno ti se izvinjavam ukoliko smatras da ovim redovima vredjam lik i delo “naseg druga deda Mraza”, ali, veruj mi da se ne radi o tome…. Ovo je samo licni dozivljaj i mogla bih da kazem frustracija – PROTEST !!! Pa zar sam ja “najgora od svu decu”? DUBOKO SI ME RAZOCARAO!!

Toliko od mene postovani deko! I da znas da cu da sklonim sve visuljke sa jelke koji podsecaju na tebe!

razocarano ex-dete

Zlo u meni

  Uradila sam nesto neoprostivo….glupo….nisko…..uzasno…. A nisam htela, casna rec…. Nisam imala nameru…nisam mislila…nisam…. Jbg… mogu sada da se vadim koliko hocu – steta je ucinjena! Nikada mi ne bi palo na pamet da nekoga ponizim…. da uvredim meni dragu osobu, a eto… uradih… ali…. znam, znam…nema “ali”...

Lepo sam otisla kod njega posle posla… lepo me je sacekao sa spremljenim ruckom – kao i uvek uostalom kada odem…. Ja laprdam… on upija sve moje reci…. prati svaki moj pokret… smeska se mojim gestikulacijama… posmatra me pazljivo…. brizno…. nezno… pokroviteljski…. Tu i tamo ubaci koje podpitanje, a ja mu docaravam sva svoja raspolozenja tokom dana… prepricavam sve sto mi se izdesavalo…cak i najbeznacajnije stvari, jer znam koliko ga sve u vezi mene interesuje. Posle rucka idem da malo dremnem…. Odlasci kod njega su jedini dani kada mogu da odremam sat – dva posle rucka. Boravak kod njega je jedino vreme kada se osetim kao dete o kome neko brine….a ne mogu da kazem da mi to ne prija. Naravno da mi povremeno dosadi, pa onda trazim da promeni svoje ponasanje….da bude malo “klasicni muskarac”. Ali…danas sam preterala….Bila sam prava kucka. Kada sam sebe pogledala sa drugog kraja sobe, videla sam idiota koji se izivljava na nekome ko to ne zasluzuje.

I bila sam ljuta na sebe…. nazivala sebe kojekakvim imenima, ali i dalje sam terala isto… zlikovac… kao da me je neka nevidljiva sila primoravala da radim nesto sto ne zelim…. Mracni deo mene?? Ne znam !!! Zasto su zene tako proklete? Uvek nam nesto smeta. Kada je “macho man” , onda smeta sto nije nezan i pazljiv…. Kada je nezan, onda je “mlakonja” (da ne upotrebim onaj drugi izraz kojim se naziva zenski polni organ). I definitivno umemo da budemo kucke… zlobni kreteni… bestije… Ne kazem da nekada ne zasluzuju, ali, ne svi i ne uvek…. Eto… ja sam coveka kinjila samo tako, a uopste nije zasluzio…. jednostavno su mi samo dosle bube… Sve je on to podneo stoicki…. Kao roditelj koji trpi hirovito dete, ali istolerise, jer je dete njegovo…. A onda sam izvaljala glupost…prosula budalastinu…. “Da li moras uvek da budes tako prokleto dobar i pazljiv? Da li moras uvek da budes tako snishodljiv i trpljiv? Da li moras uvek da budes kao otirac za noge….ne samo moje – i tudje? Zasto…”

Nisam stigla da zavrsim sva sranja koja sam pocela da bljujem, jer me je prekinuo sa par reci….”Jer te volim !” Naravno da sam ucutala momentalno…. Naravno da sam se trudila da “ispeglam” sve gadosti koje sam mu rekla… Naravno da sam se posle preispitivala satima…. Naravno da sam se osecala kao najveci dronjak na ovom svetu… najveca krpa…dno dna…. Naravno da sam dosla do porazavajuceg zakljucka da ga ne volim dovoljno… bar ne onoliko koliko bi trebalo i koliko je zasluzio ( kao da to nisam znala do sada) ….Naravno da to ne mogu da mu kazem tek tako…. Naravno da nemam pojma kako da zavrsim “pricu” sa njim, a da ga ne povredim … I naravno da cu to mozda opet da uradim… sigurno ne ovako drasticno, ali…. znam da cu ga opet povrediti…. A on? On ce verovatno sve to trpeti do odredjene granice, a onda ce samo jednog dana “puci”…. Znam da ce mi onda biti zao…da cu tada JA biti povredjena a da cu zatim njega kriviti za to… da nekoga volis do odredjene granice i na neki nacin prastas do odredjene granice… Zasto ja kog djavola pokusavam da vidim gde su te granice? Zasto se iko od nas uporno trudi da pomeri one maksimume trpljenja vise nego sto je to moguce? Zasto nam nikada nije dovoljno to sto dobijamo? U vezama… na poslu…. u prijateljstvu…. uvek i svuda….Vrag bi ga znao….